Крсташки ратови вођени између 1095. и 1291. нису били ни први ни последњи сукоби који је католичка црква водила под плаштом вере, али сигурно је једно – били су најзначајнији.
За скоро два века борби, процењује се, погинуло је између три и девет милиона људи, привремено је срушено Византијско (Ромејско) царство, а настале су нове државе на Блиском истоку, у Малој Азији и на Балкану, створени су и ојачали монашко-витешки редови, почео је да се рађа нови економски систем, а судар култура променио је обичаје на обе стране…
Позив очајног цара
Све је почело позивом у помоћ цара Алексија I Комнина.
За Византијско или, правилније, Источно римско царство 11. век био је веома турбулентан – прво су им Нормани одузели све територије у Италији, па их напали у Драчу, онда су их ослабили устанци у Дукљи, Македонији и Рашкој, а посебна претња били су Турци Селџуци, који су до 1071. заузели скоро целу Малу Азију. Поред тога, 1054. дошло је и до Велике шизме, раскола између Православне и Римокатоличке цркве.
Због све већих проблема с којима се суочавао, а упркос верском расколу, цар Алексије И 1095. послао је папи Урбану II изасланике с хитном поруком: да пошаљу помоћ „у одбрани од пагана ове свете цркве коју су неверници готово уништили и освојили земље готово до самих зидина Константинопоља”. Папа је прихватио овај позив и заложио се за борбу против муслимана, а врхунац тога био је сабор у Клермону, одржан од 17. до 27. новембра 1095.
„Дошао је час…”
– Најдража браћо, ја, Урбан, папа и божјом дозволом прелат читавог света, дошао сам у ово време велике и хитне нужде к вама, слугама божјим, као гласоноша божанског прекора. Из тамнице јерусалимске и из Константинопоља послат је тужан глас да је један туђински народ, народ који је бог одбацио, силовито напао земље хришћанске, побио многе становнике. Они су део заробљеника одвели у своју земљу као робље, док је један број суровим мучењем побијен. Они својом нечистоћом скрнаве олтаре, па их онда руше. Сада су царевину Грка (мисли на Византију, прим. аут.) раскомадали и отели тако велику територију да је немогуће прећи је за два месеца. Господ вас позива, а не ја, да као гласници Христови непрестано подстичете људе свих сталежа, витезове и пешаке, богаташе и сиромахе, да похитају и отерају ту злу расу из наших земаља и да што пре помогну тамошњем хришћанском живљу. Помислите како би било лепо умрети за Христа у граду у којем је он умро за нас. Бог је благословио витезове Европе изузетном ратничком вештином, великом храброшћу и снагом. Дошао је час да витезови употребе своје моћи, освете патње хришћана на истоку и предају свети гроб у руке верних – поручио је Урбан II пред хиљадама окупљених хришћана.
Одговор је био једноставан, маса је клицала: „Божја је воља!” Жар борбе распламсао се и многи су похрлили у борбу за Христов гроб, чиме је почело двовековно крвопролиће у име бога, чија је заповест „Не убиј”, и Исуса, чије учење гласи: „Чули сте да је казано: Око за око и зуб за зуб. А ја вам кажем да се не браните ода зла, него ако те ко удари по десном твом образу, обрни му и други.”
Подухват на који је позвао папа Урбан II није био једноставан. Путовање дуго хиљадама километара донело је стравичне патње и тешкоће, небројене губитке и огромне жртве. Од седамдесет до осамдесет хиљада Христових војника, који су одговорили на папин позив, у Јерусалим није стигло више од трећине. Урбанов изасланик путовао је с главним крсташким вођама, у јесен 1099. написао је Риму да је број ратника изгинулих у биткама и умрлих од болести далеко већи. Према његовој процени, мање од десет одсто оних који су кренули у рат видело је бедеме Јерусалима. Било је и оних чији су напори овенчани славом. Истакнути предводници Првог крсташког рата – Боемунд, Ремон од Тулуза, Готфрид и Балдуин Бујонски, Танкред и други – постали су познати широм Европе захваљујући освајању Светог града
Упркос свему, успеси крсташа били су огромни – остварен је циљ освајања Светог града, а створено је и Јерусалимско краљевство, које је трајало све до 1291, као и још неколико хришћанских држава. Наредни сукоби нису били једнако успешни иако су војске биле веће, а организација боља. У Другом крсташком рату војске су предводили краљеви – француску Луј VII Капет, а немачку Конрад II Хоенштауфен, а тај тренд је настављен и у Трећем крсташком рату – на челу армија били су краљеви Ричард Лавље Срце, Филип II Август и Фридрих И Барбароса. Овај последњи повео је са собом огромну војску од 100.000 људи, од чега су четвртину чинили витезови, али се удавио при преласку реке Салеф. Након његове смрти настао је хаос међу крсташима – један део кренуо је назад, друге су поубијали Турци, трећи је страдао од глади.
Крах крсташа
Трећи крсташки рат био је први који је завршен мировним споразумом – Јерусалим је поново био муслимански, али је Јерусалимско краљевство опстало.
У Четвртом крсташком рату дошло је до преокрета. Папа Иноћентије III покренуо га је с циљем да се нападне Египат, који је држао Јерусалим, али је млетачки дужд Енрико Дандоло натерао крсташку војску да нападне и освоји Цариград. Источно римско царство (Византија) привремено је престало да постоји, а на његовој територији успостављени су Латинско, Никејско и Трапезунтско царство, Епирска деспотовина и Ахајска кнежевина.
Наредни крсташки ратови не сматрају се значајним као први јер су војске биле мање него на почетку, а војничка срећа била је променљива. Шести је покренут и без благослова папе, док су Седми, Осми и Девети завршени победама мамелука.
Пре нешто више од 900 година хришћани из Европе водили су серију светих ратова, или крсташких ратова, против исламског света, а борили су се за доминацију у региону светом за обе религије – Свету земљу. Ове крваве борбе трајале су два века, мењајући историју и ислама и Запада
Напредак крсташа натерао је и ислам на акцију па је ојачала вера у џихад.
Муслимани из Сирије, Египта и Ирака борили су се да отерају хришћанске непријатеље из Свете земље, а предводили су их немилосрдни Имад ад-дин Зенги и моћни Саладин, ојачао их је успон султана Бајбарса и његових елитних војника мамелука, а понекад су им ишле наруку и интриге асасина. Године сукоба довеле су до повезивања различитих народа и трговине. Како су деценије пролазиле, а конфликт тињао, све се преокренуло у корист ислама. Иако је сан о хришћанској победи живео, муслимански свет је победио. Упркос поразу крсташа, односи између њих и муслимана имали су важну, па чак и критичну улогу у развоју европске цивилизације. Контакти су довели до упијања уметничких утицаја, преноса научних, медицинских и филозофских знања, што је све стимулисало далекосежне промене на Западу, па довело и до ренесансе
