AKO su kanonski uzleti kulture učili hrabrosti i strpljenju, pripremali za porodični život i aktivan rad, onda priče koje se sada valjaju internetom decu uče da budu raspuštena, neozbiljna, narcisoidna, slaba, morbidno podložna uticajima i čudna.
Naše društvo doživljava svojevrsnu revoluciju gnusnih priča, čiji su glavni slogani „Ne odupiri se svojim željama!“ i „Ti si poseban/na, možeš sve!“
Naravno, ova revolucija ne pogađa samo decu ali najviše njih.
Rezultat takve obrade su sebična infantilna stvorenja, spremno da deluju po komandi spolja, nemoralno i glupo.
Ono što se sada dešava u sferi priča i bajki je neviđeno.
Nijedan diktator prošlosti nije imao priliku da uđe u svaku porodicu i nametne deci patološke životne scenarije. Nisu ni mogli imati takav cilj, jer su svim diktatorskim režimima bili potrebni zdravi i punokrvni ljudi – vojnici i radnici.
Sada se, uprkos urlicima o opasnostima totalitarizma, vrši neviđeni napad na čoveka, na samu suštinu njegove unutrašnje strukture.
Umesto svetih formula za odrastanje, deci se u duše ulivaju šeme samouništenja. Herojski mitovi se zamenjuju servilnom vulgarnošću. Surova istina života zamenjena je slatkom laži o propadanju i smrti.
U tim uslovima, mantre o tome kako „zabrane neće doneti ništa dobro“ i da će „tržište samo upravljati svime“ izgledaju kao monstruozni anahronizam.
Tako se moglo rasuđivati u devetnaestom veku. Ali sada znamo da crtani filmovi nisu samo zabava, već i konstrukcija ličnosti. Stoga ne možemo distribuciju priča (a uz to i programiranje budućih generacija) prepustiti tržištu.
Ako tu grešku napravimo, naši neprijatelji će iskoristiti tržišne mehanizme. U stvari, oni to rade već dugo.
Možda ćete reći da nije sve tako loše i da još uvek imamo mnogo divnih mladih ljudi. Da, to je tačno, ali oni su pobeda njihovih roditelja i zasluga zlatnog fonda pripovedaka ruske kulture. Fonda koji aktivno erodira i postepeno bledi i biva potiskivan u pozadinu. Stoga se više ne možemo oslanjati na očekivanje da će dobro samo sebi prokrčiti put.
U velikoj meri, naše polje priča/pripovedaka je već osvojeno. Od strane onih koji ne saosećaju sa našom zemljom, našom prošlošću, niti našom verom.
Da bismo vratili to polje, potrebne su nam nove priče sa večnim značenjima – priče koje spadaju u večni kanon, ali ispričane na savremenom materijalu, uz pomoć savremenih sredstava (uključujući figurativna i vizuelna). I naravno, potrebna je cenzura, potrebno je zaštititi decu od štetnih dehumanizujućih priča.
Sada je to postalo pitanje nacionalne bezbednosti.
Pre nekoliko godina počeli smo da razvijamo ideju digitalne higijene. Zašto ne razmišljati o higijeni priča/pripovedaka/bajki?
Ako država ograničava supstance koje se ne mogu prodavati kao lekovi ili hrana, onda je još potrebnije to učiniti sa informativnim proizvodima čija je svrha masovno trovanje duša.
