Питао сам ChatGPT како да направим питу са сиром. Одмах је избацио рецепт: брашно, вода, со, мало уља. Прецизно, јасно, једноставно. Пита се пече у рерни.
Али док стојим ослоњен на судопер и посматрам наранџасту лампицу, схватам да ово више није само пита. Свет се неповратно променио. Некада је припрема пите била чин сећања и традиције. Ако нисмо вични, морали бисмо позвати мајку, листати роковник баке, питати тетку, слушати приче које су рецепту давале облик. Свака пита носила је грешке, импровизације, трагове прошлих покушаја. Данас пита долази из алгоритма – савршена и предвидива, али лишена сваке људскости.
Док се пита пече, размишљам о томе како свакодневно користимо АИ, често не примећујући последице. Недавно сам, не знајући како да одговорим пријатељу на поруку а да га не повредим, питао ChatGPT да је састави уместо мене. Послао сам је. Порука је била одмерена, савршена, пуна разумевања, баш онаква какву је пријатељ желео да чује. Пријатељ није повређен, и морам признати – било ми је лакше. Али остала је горчина. Ко је заправо послао ту поруку? Да ли сам то још увек био ја? Ако алгоритам обликује моје реченице, колико сам ту још ја? И када алгоритам почне да говори уместо нас, шта ће од нас уопште остати?
Исто је и другде. Мејлови које шаљемо обликовани су предлозима система, вести које читамо филтриране су алгоритмима, препоруке за филмове и серије селектоване су према нашим претходним изборима. Апликације нас воде кроз руте, помажу у планирању оброка, предлажу музику, чак предвиђају када бисмо могли бити уморни, гладни или поспани. Свака одлука, колико год мала, пролази кроз неку врсту алгоритамског филтера, често тако тихо да готово не примећујемо докле сеже наш утицај, а где алгоритам преузима контролу.
Ако систем зна оно што желимо пре него што то сами препознамо, колико још остаје простора за слободу? Слобода није само свесност о сопственим жељама; она укључује сумњу, отпор, одступање од очекивања, грешку, непредвидивост. Када алгоритми преузимају наш свет, остаје нам само привид избора. Можда је права опасност у томе што алгоритми не отимају нашу слободу, него ми њу добровољно предајемо. Нисмо је изгубили. Одрекли смо је се. Зашто? Можда зато што нам је тако лакше.
Етика вештачке интелигенције није апстрактна теорија која се односи на неке изоловане случајеве или на будућност. Amazon предвиђа шта ћемо купити пре него што сами то схватимо, Netflix зна шта ћемо гледати, TikTok зна шта не можемо да престанемо да гледамо, а ChatGPT обликује садржај који добијамо и начин на који комуницирамо. Ако алгоритам филтрира информације и обликује наше мишљење, ко је аутор наше одлуке? Програмер? Систем? Ми сами, који смо му несвесно предали моћ да обликује наш свет?
Зато ову серију текстова не започињем великим питањима, где АИ одлучује о животу и смрти. Отпочињем банално – пита, поруке, филмови, музика – малим и наизглед наивним стварима. Баш кроз те мале свакодневне одлуке најјасније видимо колико смо већ зашли у свет који обликују алгоритми. Није ми циљ сатанизација технологије, нити дубока академска анализа. Пишем ово да пробудим питања која већ постоје у нашим свакодневним животима. Док АИ преузима наше одлуке, обликује емоције и предвиђа слабости, колико заиста управљамо сопственим животима? Колико је наше „ја“ аутентично, колико нам је остало простора за грешку и рефлексију?
Пита је готова, мирис испуњава кухињу, корица је благо златна, а сир савршено распоређен и још топао. Док је сечем, питање остаје: колико нас предвидиви системи чине пасивним у сопственом животу? Можда је управо несавршеност, грешка и непредвидивост оно што нас и даље чини људима, што нас чини способнима да бирамо и препознамо себе, чак и када алгоритми обликују свет око нас.
И док комадићи сира светлуцају у кори, схватам да питање није пита, питање није алгоритам. Питање смо ми – наше одлуке, наше сумње, наше грешке, наша слобода. Хоћемо ли задржати оно што нас чини људима?
А пита… за њу не брините, она ће опет бити савршена.
Питање је – хоћемо ли ми бити?
Раденко Гурдељевић
