Сваки период и временско доба са собом носи и своје проблеме и своја решења, па су у последњих пет година веома честа тема анксиозност, депресија и трауме из детињства.
Ранијих година имале су другачије име, сада су пак све чешће међу омладином. Како се са њима борити и функционисати, у најновијој емисији Компаса говорио је доктор медицине, психотерапеут и писац, Марко Јовашевић.
Др Марко Јовашевић се од 2014. године непрекидно едукује у области интегративне психотерапије са посебним акцентом на системску проодицчну психотерапију, те је у Србији препознат као један од највећих стручњака у овом домену.
Он је поред успеха на пословном плану, супруг и отац двоје малишана, Михаила и Богдана, а у слободно време се рекреативно бави спортом, свира гитару, чита књиге и ужива у гледању филмова и серија. Велики је љубитељ уметности.
О анксиозности, страху и емоцијама
– Анксиозност је јако непотребна, страх је исконска емоција. Депресија је последица, није узрок – рекао је Јовашевић и на старту начинио битно објашњење и поделу.
– Претерани одлазак у прошлост је пут у депресивно стање, а претерани одлазак у будућност је пут у анксиозност.
Данас се сматра да је једина добра емоција срећа, што према речима нашег саговорника не сме бити случај.
– Човек се осећа све неиспуњеније и све лошије иако је ту, близу среће, само што није, јел? Измачиње се као она шаргарепица. Само из тог разлога што је срећа супер и задовољство је супер, а све ово остало негативно, кад си тужан то није добро, кад си бесан то није добро, кад си уплашен, не не не то није добро и онда се шта, дискредитују се природне емоције које постоје у нама, не што се дисредитују, него што се потискују.
Ти ајде немој бити тужан, насмеј се, сад ћу ја да те орасположим, сад ћу да ти испричам виц, ма ајде бре није то ништа, има тамо неко горе.
Значи ти занемарујеш како се неко осећа и нудиш му нешто другачије, што је опет мало допамински, па ће тај допамин можда да издоминира, па ће тај да стварно се мало и можда орасположи, а шта је урадио са овом емоцијом, није је обрадио, није јој допустио да постоји, потиснуо је…
Већина наших проблема се налазе дубоко у нашем детињству
Већина проблема у свакоме од нас, налазе се дубоко у нашем детињству и начину одрастања. Јовашевић сматра да је неопходно да дете раније изађе из породичног гнезда како би се осамосталило.
– Где се стиче зрелост? Па стиче се у кући, стиче се у одрастању, у детињству. Да ли те је неко држао у зони комфора твојој или те није тржао у зони комфора, да ли је мајка за тебе радила неке ставри или није радила за тебе. Када је тај моменат где си ти неке ствари узео под сопствену одговорност, где су родитељи који размишљају о детету, малтене како се родило, шта је то што оно са три године може да уради?
Не може оно да усисава кућу, не може оно као у оним азијским земљама да иде да тамо крпи лопте које се после продају широм света, то су катастрофалне ствари, али дете може да скупи играче, може да уради ово, може да уради ово…
Али ћете у 80% посто породица срести да родитељ ухвати то, јер лакше му, брже му, а дете не добија одговорност да ово оно треба да уради и да због тога треба да буде на крају дана и задовољно што је урадило, да види у томе сврху, поенту и тако како расте да му практично шириш дијапазон ствари које су његова одговорност – навео је Јовашевић и додао:
Кроз овај живот носимо себе са собом
– Кроз овај живот носимо себе са собом. И то често чујем и од пацијената кажу, не знам шта ћу сам са собом више. Значи има вас двоје, што је тачно, некад има и више људи, то већ може да буде озбиљан проблем, али двоје свако од нас има двоје које се боре у нама и који ту свашта преговарају, причају, свађају се, ко је то унутра, па ова то мало популарна психологија то назива дететом у нама, океј, то је неки савремени назив да би се боље, пластичније објаснило људима приближили, али то јесте неко дете уствари заробљено из неког формативног трећа до десета, једанаеста, дванаеста година када је са недовољно развијеним критичким умом, недовољно развијеним кортексом мозга, неке ствари покупило, усвојил и интерпретирало, ако није имало са стране да му неко то објасни, да му неко то разјасни. Он је то на неки начин схватило, углавном погрешно и онда са тим живи, ако никад касније не освести….
Да ли је комфор зона добра, зашто је бес чувар граница и да ли је битно да будемо нежни према себи, погледајте у најновијој епизоди Компаса, а ми захваљујемо доктору Марку на издвојеном времену и инспиративном разговору.
