o. Georgije: Elena, da li biste mogli da nam kažete kako je sve uopšte počelo. Koliko sam razumeo, Vi niste odrasli u crkvenoj porodici.
Elena: Moja porodica je bila nominalno pravoslavna, necrkvena. Išli smo u hram jednom godišnje na praznik, palili sveće. Uopšte, postojao je neki pojam Crkve, ali veoma nejasno. Roditelji su me krstili čim sam se rodila. U tome je pomogla jedina baka, pozvala je sveštenika kod nas u goste, on me je krstio, a ona mi je „urekla“ kilu (herniju). Takvi su bili i roditelji i ta baka. Verovali su i u Boga i u „duhove“. Mama mi je pričala da je posećivao kućni duh na vikendici. I baka je takođe pričala. Uopšte, oni su mi od detinjstva pričale razne zanimljive priče i ja sam se svim time veoma zanimala. Volela sam priče, bila sam pomalo zatvoreno dete, volela da fantaziram. I naučila se da gatam u drugom razredu. Mama mi je pokazala jednostavna gatanja za ispunjenje želja – to je bilo moje prvo iskustvo. Jednoj devojci sam pogodila, drugoj i tada sam shvatila: ovo mi daje vlast nad ljudima.
o. Georgije: Ali, to je pre bilo kao igra, zar ne?
Elena: Da, ali mi je već bilo zanimljivo. Pričali su mi da smo imali veštice među precima i da se mnogo njih bavilo delima tame. Meni se od detinjstva čak i dopadalo da se igram na taj način. Neku težnju sam već osećala. Međutim, pravo zanimanje je krenulo u starijim razredima. Sa 14 godina, moji vršnjaci su me zadirkivali. Videli su magijski medaljon, jako lep i pitali me: „Šta, ti si neka veštica?“ Ja im govorim: „Jesam“, a oni: „dokaži“. I eto, jednoj devojci sam gatala, drugoj… Tamo gatala, onamo ispričala, a ovde se ispunilo. Prestali su da mi se smeju. Tako sam shvatila da mi to daje određenu vlast nad ljudima. I počela sam da ozbiljno čitam o tome, da se ozbiljnije zanimam. Opet, mama mi je pokazala gatanja na božićne praznike, naučila me značenju karti. Ona sama nije veštica, prosto je smatrala da je to normalna devojačka zabava, okupljanje nakon Božića, bacati čizmice „na mužića“ itd. Zainteresovala sam se. Sve mi se to činilo zanimljivim, tajanstvenim.
Ne mogu reći da sam od detinjstva tražila Boga, ali sam uvek shvatala da postoje neke sile nad kojima nemamo vlast. Bilo mi je teško da shvatim: kako to, živim, a zatim me neće biti, umreću? Ne mogu tek tako da nestanem! I počela sam da tražim odgovor na ovo pitanje. Mislila sam da se možda u magijskim ritualima i krije odgovor. Naravno, dešavalo se da i o religiji pročitam knjige. Međutim, sve mi je to izgledalo komplikovano, dosadno. U hramu mi je takođe bilo dosadno. U detinjstvu mi se tamo naravno dopadalo kako sve lepo izgleda. Kada sam već odrasla, pomislila sam da istina sigurno nije tamo. Vuklo me je kao tinejdžera ka nečemu što je više očaravajuće.
Devojke iz razreda su počele da me mole da prizivam duhove. Bavili smo se spritizmom, zvali smo Puškina, Ljermontova, postavljale pitanja u vezi sa dečacima. Međutim, nakon tih seansi, još tada, sa 14 godina, počela sam loše da se osećam: kao da mi temperatura raste i gubim snagu. Ali tome nisam pridavala poseban značaj. Jednom, sećam se, sanjala sam da me vode po mračnom putu i privode svetlosti. I čujem: „Zašto si prizivala duhove na Blagovesti?“. Probudila sam se i pitam: „Mama, šta su Blagovesti?“ Uopšte nisam znala šta je to. Mama mi govori: „Neki pravoslavni praznik.“ Ni na to nisam obratila posebnu pažnju.
A sa 16 godina sam se već veoma zanimala time. Sećam se kako sam dolazila u knjižaru, police pod nazivom „Ezoterija“ su se savijale od tereta knjiga. čega tamo sve nije bilo!
o. Georgije: Avaj i sada se mnogo takve literature prodaje. I vi ste najviše po knjigama izučavali?
Elena: Dok sam bila u školi po knjigama. Zatim sam već prešla na praksu. I meditaciju sam probala i „odlaske u astral“, da ulazim u određena stanja. Na primer, da bi podigla raspoloženje, da se u životu nešto poboljša, zatvarala bih oči, zamišljala „anđela čuvara“, razgovarala sa njim, uopšte, ulazila u stanje izmenjene svesti. Paralelno sa tim sam izučavala gatanje uz pomoć karata.
Jednom mi je poznanica rekla: „Ti prizivaš neke duhove… Puškina, Ljuermontova… A postoji jedan veoma snažni duh, direktno iz pakla, blizak đavolu. Pozovi ga i možeš da naručiš želju“. Ne znam šta sam mislila sa 16 godina i zašto sam to uradila. Pozvala sam ga sama uz tanjir. Toliko sam osećala snage u sebi i toliko se radovala što drugima ne polazi za rukom, a ja mogu sama. I pozvala, rekla mu neke svoje, tinejdžerske želje. Te iste noće sam imala svoj prvi teški napad. Sećam se kao da je na meni sedelo neko biće koje me gušilo, srce me bolelo, kao da umirem. Budim se. U nekom trenutku izgovaram „Oče naš“, odmah mi je ta molitva došla na um, druge nisam znala. Zatim ponovo ulazim u san i opet se sve ponavlja. I tako celu noć. Ujutro sam se već sa teškoćom probudila. Došla u školu i ta devojka mi govori: „A, šta si ti mislila, da ćeš ga tek tako pozvati? U mojoj knjizi piše: pročitaš zaklinjanje – daješ dušu“. Ja sam ga tada po svojoj gluposti opet pozvala i rekla da mi nisu potrebne nikakve želje, ništa ne treba da mi ispuni. Ali nisam to napustila, nastavila sam da tragam. I Bogu sam se molila, sećam se, ispred ikona za neke svoje želje. Prosto sam mislila da je sve duhovno na neki način zajedno povezano.
o. Georgije: Zar niste slušali da se Crkva negativno odnosi prema magiji, gatanjima?
Elena: Čula sam. Ali kada sam počela da razgovaram sa gatarama, videla sam da imaju ikone. One vole da savetuju, govorile su mi da postoji i bela magija. Da ako čovek nosi svetlost i dobro, onda to znači da se Crkva i ne protivreči tome. Među drugovima i poznanicima nisam znala nikoga ko je bio crkven. Shvatala sam da je loše to što radim ali nisam bila svesna koliko je loše. I nastavlja sve to. Sa 19 godina sam se veoma razbolela. Dobila sam potpuno neshvatljivu bolest. Ne prosto samo snove koje sam i dalje imala, počela sam da viđam i na javi različita bića, osećala nepsretani strah, bolelo me srce, glava, bučalo u ušima… Počeli su da zovu „Hitnu“, lekari su govorili da imam infarkt, napade panike. Išla sam kod raznih lekara – ništa mi nisu našli.
U to vreme sam dobila internet i na jednom crkvenom sajtu pročitala da je potrebno pričešćivati se. Ja sam već formirala magijsko mišljenje, suština Pravoslavlja mi je bila nejasna, teško da bih i razumela čak i da su mi objašnjavali. Magijsko mišljenje je: Bog je vaseljena, ti radiš nešto – bezlična vaseljena se odaziva, kao reakcija. Meni se nekako činilo da je Gospod Bog nešto ogromno, nedostižno, ali ne ličnost. Tada sam imala svoju drugu ispovest sa Pričešćem. I to sam rešila da uradim kao magijski obred. Ne da se pokajem i promenim. Ali sam razmišljala: ispovediću se, pričestiti, biće mi lakše. Kao da sam se i pripremila, našla neku informaciju o pripremi, ali opet nisam mogla da proniknem u dubinu, ili možda, nisam ni htela.
o. Georgije: Dešava se ponekada takva unutrašnja zaslepljenost, kada se čovek predaje lažnom putu, nekom grehu. Već samo to dobrovoljno-grehovno stanje izaziva zaslepljenost uma tako da čovek ne može sa strane da vidi ono što radi, da to preosmisli. Teško je to.
Elena: Jako teško. Tim pre što su mi svi moji poznanici koji su se tada pojavili povlađivali: „Svejedno. Idi ako ti je lakše i na ispovest, Pričešće“.
o. Georgije: Usudiću se da pretpostavim da takav odnos, naravno, nije bio na korist. Vi to niste znali i delimično ste to iz neznanja uradili. Za naše gledaoce bih naglasio da ako čovek dolazi na ispovest ili Pričešće ili Krštenje ne radi sjedinjenja sa Gospodom Isusom Hristom, već radi nekih sasvim drugih ciljeva, tim pre okultnih, to predstavlja teški greh. Dešava se da govore: „Išli smo kod vračara, a one su nam rekle da treba da se krstimo“, ili „Idite, pričestite se, a zatim ćemo mi gatati, uradićemo to što želite“. Zbog toga neki misle da su one pravoslavne. Zli duhovi tako rade, jer im je zanimljivije da se narugaju krštenom nego nekrštenom čoveku. Zato se usuđujem da pretpostavim da i u vašem slučaju to nije donelo ono što ste očekivali, jer nije urađeno sa ciljem zbog koga su ove Tajne i ustanovljene.
Elena: Čak bez obzira na to što se dogodilo iz lažnih pobuda, neko olakšanje sam osetila nakon Pričešća. Možda sam to mogla da shvatim kao znak gde da idem da bih se oslobodila napada zlih duhova. Ali, čini mi se da to nisam htela, iznutra nisam želela da se izbavim…iako mi je bilo loše. Kada se baviš ezoterijom, tebe ispunjava osećanje da znaš nešto tajno, da nisi kao svi – i ta gordost mi je, mislim, smetala. Tako da nisam bila spremna. Sada govorim sa ljudima koji ostaju u svemu tome, oni nastavljaju da misle magijski i jednostavno ne slušaju. Jako je teško dopreti do njih.
Uopšte, kada sam odrasla, izučila sam različita gatanja sa kartama i još uvek mi se činilo da je moguće naći neku svetlu stranu u tome. Sećam se još: kada je neko vređao Hrista, na primer, neki pagani koje poznajem, iz nekog razloga sam želela da Ga zaštitim.
Kada su mi ezoterici, sledbenici Ošo Radžniša govorili da je hrišćanstvo besmislica, da je to za robove, u meni je uvek postojao unutrašnji otpor. Međutim, kada sam postala starija, počela sam da čitam različite knjige istočnih mistika, odlučila sam, da tako kažem, da razvijam više svoju duhovnost.
o. Georgije: A gde ste je tražili?
Elena: Na internetu ima svega. Upoznala sam se sa ljudima, kupila knjige. Volim da čitam i knjige me privlače. A ove knjige su bile veoma lepe. Posebno Ošo, na primer, o ljubavi: nacrtan je lepi cvetić, a sadržina knjige trulež. Pritom me je zaprepastilo: njegov život je predstavljen kao da je on bio veliki mučenik, stradalnik. Tada nisam znala za hrišćanske mučenike, zato mi se činilo da je u pitanju veliki čovek koga nisu shvatili, a on je otkrio nešto razumno, shvatio je da je čovek slobodan. Tamo se sve vrlo lukavo predaje. Zato smatram da takve knjige uopšte ne treba ni otvarati. Danas si čitao, sutra, a zatim svest počinje da se menja.
I eto, nakon čitanja njega, pojavile su mi se čak i misli o ateizmu. Ako sam do tog trena svejedno sebe smatrala pravoslavnom, iako je to bilo žalosno, tamo se vrlo ubedljivo sugerisalo da hrišćanstvo nije potrebno. Da je Isus Hristos bio samo čovek, da nije umro na krstu, da je otišao da živi negde nakon toga. Uopšte, raznorazne izmišljotine. Na početku sam bila nadahnuta, ali kasnijem čitam i vidim: tamo se ponavlja stalno jedno i isto, i postoji gomila protivrečnosti. Poražava me da ljudi u to sve veruju. Naravno, nisam znala, niko mi ništa nije rekao… Međutim, mogla sam sama da tražim istinu. A ja sam tražila ono što sam tada želela. Živeći kratko kako je Ošo govorio, postala sam gora – razvratnija, sebičnija, ravnodušnija za tuđu bol.
o. Georgije: A zašto mu veruju? Zato što, sa jedne strane, postoje neke stvari iz opšteljudske mudrosti – Ošo je bio načitan čovek i mogao je da stavi čas jedan, čas drugi aforizam u svoja razmišljanja. Sa druge strane, njegova osnovna pretpostavka je da si ti dobar već sam po sebi, takav kakav jesi i niko nema prava ništa da ti govori, zato se naslađuj sobom, svojim životom, radi šta hoćeš. Za čoveka koji je obuzet strastima to je upravo ono što želi da čuje. Zato što se čovek koji ugađa strastima nalazi u unutrašnjem konfliktu, savest mu govori: to što radiš nije ispravno. Možeš sebi da puniš glavu čime god želiš, možeš da misliš da si slobodan, da nikakvog Boga nema ili da si ti sam bog, ili da postoje bogovi koji podržavaju to što radiš. Možeš sve to da izmišljaš. Ali na kraju, ti svejedno činiš greh protiv Jedinog Istinitog Boga. Kod Solomona stoje ove reči: „Veseli se mladiću i idi putevima srca tvoga, samo znaj da će te za sve to Bog dovesti na sud“ (vidi Prop. 11:9). I taj unutrašnji glas savesti koji govori ljudima da nisu na pravilnom putu stvara nemir koji dovodi do depresija, stresova. Čak i kada kao da je sve dobro i u redu. Eto, odlučio si da ne veruješ da je to greh, odlučio si da živiš kako hoćeš. Reklo bi se, tvoj je izbor, živi i raduj se. A ne polazi za rukom da se raduješ. Stvara se neki unutrašnji nesklad. Ljudi to osećaju, nerviraju se zbog toga. Ošove reči kao da pomažu na neko vreme da se taj unutrašnji nesklad ugasi zahvaljujući autosugestiji, kada se u svest ubrizga još jedna doza ubeđivanja: „Ne, sve je u redu, ja sam u pravu, ne treba žaliti ni za čim“. Zato su takve ideje popularne, međutim, one nisu u stanju da izmene čoveka na bolje.
Elena: Kao da uzimaš tablete analgina: uzimaš, privremeno bol prolazi ali bolest ostaje. Isto je sa knjigama pozitivne psihologije, feng šuija… I to sam sve čitala. Čitaš, nadahnjuješ se neko vreme, a zatim opet trčiš ka toj knjizi, da ponovo čitaš. Jer je ipak unutar tebe loše. Ne možeš to da zaglušiš. Upadaš u stanje samoobmane. Tek sam kasnije shvatila da su stanja blagodati i stanje samoobmane (prelesti) potpuno različite stvari. Od blagodati Božije dolazi umirenje, spokojstvo, tišina, mir u duši. A kada si u stanju samoobmane, unutrašnji nemir, želiš da uradiš nešto, nešto sramno, kao da se unutra događa pucanje. Čini se da si ti bog. Sve te knjige ti govore: bićete sami kao bogovi, šta će vam neka Crkva? I ja sam nastavila time da se bavim.
I što je najgore, ljudi su počeli da mi se obraćaju, da im gatam i sastavim horoskop. Drugarica je pozvala drugu drugaricu i tako je krenulo… Shvatila sam da mi ide za rukom. Htela sam da otvorim svoj salon. Iako je, priznajem, bilo neprijatno osećanje nakon gatanja. Čak sam i karte bacala. Ali sam ipak išla i kupovala nove. Već je počela zavisnost. Čak je dolazilo do toga da krećeš na posao i otvaraš karte. Obavezno uvek nešto loše, nerviraš se, programiraš se i naravno, biće loše. Kada vračare prizivaju duhove ili otvaraju karte i otvori se nešto, čovek počinje o tome da misli i da izabira činjenice koje će potvrditi predskazano. Ovaj mehanizam sam kasnije shvatila. Na primer, devojci je ispalo da će sresti svetlog mladića i uopšte, ona gleda samo na njih. Normalno, sreće mladića sa plavom kosom a zatim govori: „Pa da, vidiš da radi!“ Ili pozitivna psihologija: naravno, ako je u duši mir, čovek će uraditi neke dobre stvari. I to uopšte nije povezano sa time da ti je kosmos, pošto si ti tako dobar i sjajan, nešto iznenada poklonio. Ovo sam kasnije shvatila, tada sam još bila u stanju obmane, u stanju te magijske svesti.
Preokret se dogodio 2012. godine na Božićne praznike. Odlučila sam da pozovem duh mog tada omiljenog Ošo-a. Mislila sam porazgovaraću sa njim za vreme spiritističke seanse. Skupile su se drugarice da gataju.
o. Georgije: Pa da, zašto čitati knjige kada se može direktno popričati? (smeje se)
Elena: O nečemu smo gatali, veselili se. Pomislila sam ipak da je, eto, došlo vreme ozbiljnijih dela, da želim da poznam istinu, postanem ozbiljnija veštica. Pozvali smo Ošo-a. Sećam se, pitam duha: „Ko si ti? Ošo?1“ Daska je pokazala tri slova „ZLO“. To jest, duh je sebi napisao ime. Eto, gatale smo kao i uvek, razišli se. Tu noć dobro pamtim. Došla sam kući i uhvatio me je grozan strah. Nikada nisam imala takav strah. Nisam mogla da zaspim. Sećam se, našla sam crkvenu sveću, zapalila je. Počela sam da se molim. Naglasiću da zli duh odlazi samo od imena Isus, samo od krsnog znaka, samo od pravoslavnih molitava. Od svih ostalih religioznih molitava ne odlaze, proverila sam to na iskustvu. I iako sam odavno primetila ovu zakonitost, nisam izvodila pravilan zaključak. Nekoliko dana nakon što je „Ošo“ rekao da je on – zlo, imala sam oštar zaokret.
Iako sam ja zapravo dugo išla ka tom zaokretu. Sećam se, se1dala sam i govorila: „Gospode, ako Te ima, pokaži mi kakav si Ti. Zato što osećam, da ja već tonem, u svemu ovome i da neće biti dobro. Ali ja ću nastaviti da tražim“. Tih dana sam imala naravno mnogo misli. Čitala sam i o jogi, putovanjima na Tibet, to su bili poslednji odjeci mojih dela. Od „voljenog“ greha je teško odreći se. Takođe sam gledala na internetu o spiritizmu gde je sveštenik objašnjavao da je u pitanju greh, pokazivali su đavoimane, bilo je strašno. To su bili teški dani.
Nastupilo je Bogojavljenje 2012. godine. Probudila sam se i shvatam da želim da budem pravoslavna, da ću baciti sve moje knjige, da neću biti u kontaktu sa ljudima iz prethodnog društva. Sve ću to odseći i poznati samo jednu istinu, jer istina je tamo, u Pravoslavlju. Sa takvim mislima sam ustala i sve to odmah i uradila. Čak i ne znam odakle mi takva odlučnost. Kao što mi je rekao sveštenik kod koga sam se kasnije ispovedila: „Možda se za tebe neko pomolio, tako se nešto veoma retko događa, da se čovek odmah potpuno od svega odrekne“. Vrlo dugo sam se pripremala za ispovest. Sećam se kada sam na internetu počela da tražim bilo je ovako: postavim pitanje i odmah dobijem odgovor. I upravo neophodno, pravilni, logičan odgovor. Ne kao što je u ezoteričkim učenjima: tražiš odgovor i sve se više upetljavaš. Sve je počelo da se sklapa u glavi. Prosto istina i to je sve. Pripremila sam se. Sećam se, došla sam na ispovest u malom hramu grada Čerepovac, bilo je veče. I pred samu ispovest mi je veoma pozlilo, tresla sam se, izgubila sam govor. Mislila sam da ću pobeći iz hrama.
o. Georgije: Duhovi naravno ometaju čoveka koji je rešio da priđe Bogu. Jasno je da oni neće sedeti i gledati kako im dobitak izmiče. Zato, naravno, i ne samo u vašem slučaju, u mnogim sličnim slučajevima oni pokušavaju da, na neki način, spreče da čovek ode od njih.
Elena: Da, bilo mi je veoma loše. Međutim, pomislila sam, moj anđeo čuvar je pored, neću otići, idem na ispovest. Pomolila sam se svom anđelu čuvaru i to je odstupilo. Veoma sam zahvalna ocu Jovanu kod koga sam tada bila na ispovesti. On sam je bio proniknut bolom zbog mene. Prošli smo čin odricanja od satane, pročitali molitvu, pljunuli na njegovu stranu. Sećam se, prve službe su bile teške. Do danas mi je teško da stojim. Međutim, tada sam stajala. Ništa nisam razumela, ali mi je bilo dobro – čak nije ni ta reč u pitanju. Osećala sam kako mi u hramu sva tama silazi sa duše i postaje mi lako. Napravila sam izbor. Bilo je teško. Do danas mi je teško. Na početku sam se izbavljala od magijskog mišljenja, da ne bih mislila da je, na primer, ptica proletela i to je odmah neki znak.
o. Georgije: To zapravo veoma porobljava čoveka. Bez obzira na svu retoriku o slobodi, što se čovek više udubljuje u takav način razmišljanja, to se većim okovima zarobljava. Eto ti znaci, gatanja. To je upravo bilo i kod drevnih pagana, kada ništa nisu radili, ne gatavši prethodno. Prvi hrišćani su osećali slobodu od svega toga. Mislim da ste takvu istu slobodu osetili i vi, iako možda, nije bilo jednostavno.
Elena: Da, ranije mi se činilo da hrišćani nisu slobodni ljudi, a ispostavilo se sve obrnuto. Hrišćanstvo je vera vrlo snažnih, slobodnih ljudi, koja daje silu za borbu sa grehom. Uopšte govoreći, nadam se da je magijsko mišljenje otišlo. I ne želim da se vraćam tome. Sve knjige sam izbacila. Sveštenik je rekao: „Ti si druge obraćala tim stvarima, sada deluj u suprotnom smeru“. Normalno, ja sam sa svojim poznanicima prizivala duhove, nekome davala ezoterijsku literaturu da pročita, gatala. Nakon pokajanja sam uz pomoć interneta našla devojke koje su se bavile sličnim stvarima. Njima je loše, nekima čak do danas. Znači da sam se ja lako oslobodila. Ne mogu da kažem da je sve prošlo u potpunosti. Mislim da je u pitanju dug proces. Povredila sam svoj duhovni imunitet svim tim stvarima. U krajnjoj meri sam shvatila međutim: našla sam ono što sam tražila. Žao mi je što je bilo tako dugo i sa toliko neprijatnih stvari, ali me je Gospod priveo Sebi. Sada je glavno – pravilno koračati.
o. Georgije: Znam da na društvenoj mreži „VKontakte“ vodite grupu posvećenu problemima magije i okultizma, pomoći ljudima koji su postradali od toga. Zato što vaš slučaj nije usamljen. U pitanju je duhovni zakon: ko se ovako ili onako obraća silama zla, ništa dobro od njih i ne dobija, jer oni ne pomažu ljudima. Njihov zadatak je da nanesu štetu čoveku. Možda biste mogli da kažete par reči o ljudima koji su se takođe bavili okultizmom, čije priče ste čuli, reći šta se događa sa ljudima koji nastavljaju da se bave time, a šta sa ljudima koji ipak sve to odbacuju i sa pokajanjem prilaze Bogu?
Elena: Naša grupa se zove „Oprez! Okultizam i sekte“. Na početku smo je vodile Evgenija i ja. Ona se još dublje bavila time, prošla inicijacije, živela u ašramima Ošo-a. Tamo je bilo ozbiljnije nego kod mene. Danas se ona oseća loše, ne može da radi. Međutim, mnogo je gore kod onih koji se ne kaju. Znam za primere mnogih njegovih sledbenika, ezoterika i drugih koji su jako loše završili. Želela bih da kroz ovu emisiju poručim ljudima koji su se takođe bavili delima tame, da se ne boje demona, čak i ako vam noću dolaze, plaše vas. Bog je jači. Prosto neki govore da je to sve, jako im je teško i već ne mogu da se izmene. Mislim da takva čamotinja nije potrebna.
Kada smo počeli da vodimo grupu, naišli smo na jako mnogo negativa. Ja i do danas ne znam kako doneti svetlost vere do mnogih okultista. Da, može se nešto predati uz pomoć strašnih priča, ne govoreći prosto: „Gatala sam i bilo mi je loše“, već opisati sva osećanja. Onda neko počne da se zamišlja. Već su bili slučajevi kada su mi govorili: da, ja sam takođe gatala, imala sam slične snove; da, treba da prekinem. Bilo je i slučajeva da kada su ljudi shvatali pogubnost gatanja i okultizma, pročitavši naše priče, ne samo da su ostavljali, neko je prilazio i prvom Pričešću, počinjao da živi u Crkvi. Znate, ubrzo nakon pokajanja sam detaljno opisala svoju priču, a sada, nakon tri godine, pred ovu emisiju opet pročitala i meni se čini da to već nije o meni. Ja se čak nekih stvari već i ne sećam. Mislim da je to pozitivna stvar.
o. Georgije: Naravno. Gospod je pomogao da se izbavite od toga. Zaista, počeo je novi život. I to je dobro, da prošlost više ne gospodari nad vama čak i kroz sećanja.
Elena: Sa ljudima koji se svime time bave, govorimo na različitim jezicima. Čini mi se da im je sada loše. A oni gledaju na nas i govore: „Bezumni hrišćani. Zašto si otrčala u hram?“
Kod mnogih ljudi je utisak o Crkvi tipa: tamo su svi u maramama, zli, u dugim suknjama, ni da se osmehnu, ni da se nasmeju.
o. Georgije: Neki stereotipi se podržavaju naravno, između ostalog i anticrkvenim silama. A ponekada i direktno od strane zlih duhova.
Elena: Zapravo, ljudi ne žele da se pokaju, jer je u Crkvi neophodno da se radi na sebi, paziti na svoje strasti, priznati ih, boriti se sa njima. A sa magijskom svesti je obrnuto: tamo ljudi traže sreću bez posebnog rada na sebi. Ali ja ne vidim sreću u njima. Vidim egzaltiranost, obmanu. Nisam videla ljude koji su postali milioneri nakon što su zašuštali novčanicama itd. Ali oni u to jako veruju. Ubeđeni su da oni šalju signale u celu vaseljenu i da će se to jednom dogoditi. Ranije sam govorila sa mnogima, ali sam sada postala opreznija. Dešava se da se sama iznerviram i već počinjem da štitim sebe, a ne istinu. Međutim, tako Bogu nije ugodno. Naravno, nastavljam da radim protiv okultizma. Makar među svojim prijateljima. Mnogi nisu verovali da sam pravoslavna. Mislili su da je u pitanju prosto nova zabava, proći će nakon nekoliko meseci. Ali nije zabava, u pitanju je život. U tome je istina.
o. Georgije: Moj bliski drug, otac Danilo Sisojev mnogo godina se trudio u centru Jovana Kronštatskog. I tu je dolazilo jako mnogo ljudi koji su postradali od delovanja zlih duhova, od obraćanja okultistima, gatarama, magovima. Otac Danilo je na osnovu mnogih posmatranja zaključio: ako se obraćaš zlim silama sa molbom da se, na primer, neko isceli i ozdravi, nakon tih magijskih dela neko može i da se oseti bolje, ali to traje samo dok čovek ne ispriča o tome još nekome da bi ga uvukao u isti proces. A nakon toga postaje gore. Često čak i gore nego što je bilo na početku. Sećam se primera koji je navodio: majka čiji sin je pio, išla je vračari da ga urekne da prestane da pije. Prestao je da pije, postao veoma agresivan, tukao je i ubio se. Ovo je samo ilustracije istine da zli duhovi ne pomažu iz altruizma. Svako obraćanje njima duhovno šteti čoveku. Tu su i napadi posednutosti. Vas je Gospod sačuvao od toga, ali se često dešava da čovek postaje posednutost upravo nakon što je počeo da se bavi sličnim stvarima ili se obratio za pomoć zlim duhovima. Na žalost, ljudi nisu dovoljno svesni ove opasnosti. Kada neki čuju da Crkva ima negativan odnos prema vračanju i ekstrasenzorima, misle: pa da, popovi prosto ne žele konkurenciju ili slične bezumne misli. Mi upozoravamo na opasnost zato što nam dolaze ljudi, obogaljeni ovim iskustvom. Mnogi su dobili takve povrede od kojih se zatim izbavljaju godinama.
Elena: Čak i ako samo malo učestvuješ u tome, bićeš oštećen. A ponekada čuješ: „Pa šta, jednom sam gatala, šta je problem?“ Potrebno je na neki način dopreti, da je čak i jednom dovoljno. A šta sve ne pišu, bude i komično. Čitala sam na internetu: eto, gataju za božićne praznike jer se Gospod Bog tako raduje tome što Mu se rodio Sin da pušta demone da se šetaju po zemlji i oni ljudima daju informacije. Zato se tada može gatati i to onda tobož nije greh.
o. Georgije: Naravno, u pitanju je potpuna besmislica. Zapravo je sve jednostavno. Ako očekujemo pomoć od Boga, možemo je zamoliti od Samog Boga. Ni karte nam nisu potrebne za to, ni demoni… Kada se čovek obraća ne Bogu, već drugim silama, onda je tu već sve očigledno. U pitanju su sile koje su protiv Boga. Ako je Bog izvor dobra, jasno je da ove sile, kako god sebe opisivale, ništa osim štete ne mogu da nam donesu. Elena, hvala vam puno za učešće. Božiju pomoć vam želim!
