Misli ne definišu samo naše živote, već i čitavo naše biće. Mnogo puta misli postaju konopci koje zli drži da nas vodi kuda hoće, a da mu se mi ne opiremo. Snosimo ogromnu odgovornost za ovo i moramo to priznati. To se dešava zato što ne zauzimamo odgovarajuće mesto u borbi protiv pomisli, koja nije ništa drugo do molitveno pravilo i posebno molitve „Gospode Isuse Hriste, pomiluj me!“.
Nešto čujemo i vidimo i naš um odmah počinje svoje „igre“. Pogotovo kada je reč o sveštenicima i Crkvi, ali i crkvenim stvarima uopšte, u nama nastaje nekakav haos koji mnogo puta dostiže tačku paranoje: „Kako me je otac pogledao! Nije trebalo da mi to kaže. Zašto mi je dao primedbu?“.
I dok u odnosu sa sveštenicima i Crkvom sve ostaje na nivou misli, u odnosima sa našim prijateljima i poznanicima može doći ne samo do agresije, već i do prekida u komunikaciji. Sve ovo mnogo puta počinje nekim nesporazumom, jer smo njihove reči protumačili lošom mišlju: „Zašto mi je to rekao? Mora da misli nešto, ali zašto mi ne kaže direktno?“ Misao priprema teren, pa počinje da nas obrađuje: „Idem da mu kažem. Znam zašto mi je to rekao i zašto me je tako pogledao.“
Nažalost, donosimo zaključke koji su pogrešni, jer jednostavno nemamo načina da upoznamo srce i život drugog. Tako mnogo puta zauzimamo mesto Hrista i postajemo antihristi. S druge strane, i mi dozvoljavamo da se kod naše braće javljaju loše misli, jer smo mnogo puta spolja marioneta (κουκλα), a iznutra kuga (πανουκλα), i to je očigledno. Umesto da otkrivamo naše autentično „biće“ u životu, mi prikazujemo prozor koji je razbijen i kome nedostaju čisti i autentični elementi vrline. Ispoljavamo mešavinu lažne pobožnosti, religioznog sveznanja, samopravednosti, osećaja superiornosti, uobraženosti, sotirološkog ponosa („Biću spasen jer dobro hodam i dobro sam!“).
Hajde da razmotrimo i verski aspekt. Stvari su vrlo jednostavne. Učinimo ono što je rekao i sveti starac Pajsije – „neka um postane radionica dobrih pomisli“. Hajde da se ne zadržavamo na onome što nam je brat rekao, i ako nas iznutra izjeda, raščistimo to sa njim, a da naš um ne postane arena za demone.
Kada se osećaš najgore, razmisli o sebi, kao što je razmišljao sveti apostol Pavle: „Istinita je reč i svakog primanja dostojna da Hristos Isus dođe na svet da spase grešnike, od kojih sam prvi ja.“ (1. Tim. 1:15) . Ne dozvolimo da se u nama jave rđave pomisli, a ako jedna iskoči, istrebimo je molitvom. Kada budemo radili na smirenju kao što su radili svetitelji, nikada nećemo upasti u nesporazume, nećemo izvrtati stvari, nećemo intrigirati, jer ćemo jednostavno druge smatrati svecima, a sebe poslednjima od svih. To je iskustvo pokajanja koje nam otvara put u carstvo nebesko.
Nemojmo prebrzo donositi zaključke i osuđivati. Imajmo raširene ruke, manifestujmo svoje pravo „biće“, jer će drugi prihvatiti upravo to, a ne nešto veštačko. Budimo čvrsti, ali uvek puni dobrote i ustupaka, dajmo prostora drugom i čekajmo. I u tom očekivanju pomolimo se i spustimo se nekoliko stepenica niže. Neće nam škoditi. Malo truda, uz duboku molitvu, i Bog će nas prosvetliti!
o. Spiridom Skoutis