Otrovna mulj. Svetleći radioaktivni pacov. Riba sa tri oka po imenu „Blinki“. Ovo su scene iz epizode iz 1990. godine čuvene serije Simpsonovi, u kojoj je protagonista nespretni Homer Simpson, zaposlen kao inspektor za bezbednost u izmišljenoj Nuklearnoj elektrani Springfild.
Zamišljene užase elektrane odražavaju stvarne strahove koje su ljudi imali povodom nuklearne energije od trenutka kada je započela svoju istoriju — prvom održivom nuklearnom reakcijom 1942. godine. U to spada i simpsonovska briga da vlasnik elektrane, vođen profitom, zanemaruje bezbednost.
Kultura bezbednosti uprkos strahu
Uprkos tim strahovima, čini se da nuklearne elektrane u SAD neguju snažnu kulturu bezbednosti, navodi novinarka Rebeka Tuhus-Dubrou, autorka knjige Atomski snovi.
Tokom svoje posete nuklearnoj elektrani Dijablo Kenjon — poslednjem aktivnom nuklearnom izvoru energije u Kaliforniji — proverili su je na tragove eksplozivnih materija pri ulasku i skenirali radijaciju pri izlasku. Na jednom znaku unutar postrojenja sasvim neironično piše: „Bezbednost nije slučajnost.“
Dijablo Kenjon kao epicentar rasprave
Dijablo Kenjon, koji je osnova narativa Tuhus-Dubrou, predmet je sporenja još od 1960-ih, kada je lokacija odabrana. Knjiga prati istoriju elektrane, od sporova među meštanima i stručnjacima oko izbora lokacije, do tekućih pokušaja da se ona ugasi.
Ali ono što knjigu čini vrednom čitanja jeste put kojim autorka ide i ljudi sa kojima razgovara, postavljajući jedno jednostavno pitanje koje nema jednostavan odgovor: da li je nuklearna energija dobra ili ne?
Snažni argumenti u prilog nuklearnoj energiji
Prednosti nuklearne energije, kako Tuhus-Dubrou piše, „ne mogu se lako odbaciti.“ Nuklearne elektrane proizvode električnu energiju bez emitovanja gasova staklene bašte.
Zahtevaju manje sirovina i prostora nego obnovljivi izvori energije da bi stvorile istu količinu struje. Pored toga, obezbeđuju stabilan izvor električne energije, nezavisan od vremenskih uslova — za razliku od solarne i energije vetra.
Očigledni nedostaci: cena, rizik i otpad
Ako su prednosti snažne, mane izgledaju očigledno. Nuklearne elektrane su veoma skupe i zahtevaju deceniju ili više za izgradnju. Obogaćeni uranijum koji se koristi u reaktorima može se iskoristiti i za proizvodnju oružja, upozorava Tuhus-Dubrou.
Tu je i rizik od nesreća usled ljudskih grešaka ili slabog nadzora. Dovoljno je setiti se katastrofa kao što su Černobilj 1986. i Fukušima 2011. godine. Obe su zahtevale masovne evakuacije zbog oslobađanja radioaktivnog materijala. Černobilj je eksplodirao zbog konstrukcionih grešaka i greške operatera. Fukušima je stradala jer je ogroman cunami uništio sistem za hlađenje reaktora.
Najteže pitanje: šta sa nuklearnim otpadom?
Nuklearni otpad, odnosno istrošeno gorivo iz reaktora, ostaje radioaktivno — iako nedovoljno za dalju proizvodnju energije u većini postrojenja. Taj otpad bi mogao biti ponovo obrađen za potrebe naoružanja. Ono što dodatno komplikuje situaciju jeste što u SAD ne postoji trajno skladište za nuklearni otpad, pa se on čuva na licu mesta — čak i u elektranama koje više ne proizvode struju.
To znači da se skladišta nuklearnog otpada nalaze širom zemlje. Dok neki smatraju da je otpad bezbedno uskladišten i da je najbolje da tu i ostane, drugi strahuju od rizika po zdravlje i životnu sredinu, posebno ako bi ga ugrožili zemljotresi ili cunamiji.
Manje rizika od fosilnih goriva
Ipak, zagovornici nuklearne energije tvrde da industrija fosilnih goriva predstavlja daleko veću opasnost. „Zagađenje izazvano ugaljem, naftom i prirodnim gasom procenjuje se da skraćuje živote milionima ljudi godišnje, dok je broj smrtnih slučajeva uzrokovanih normalnim radom nuklearnih elektrana gotovo zanemarljiv“, piše Tuhus-Dubrou.
Raznolike i strastvene ličnosti u nuklearnom pejzažu
Knjiga nas upoznaje sa mnoštvom ljudi koji imaju snažna mišljenja o ovom neobičnom izvoru energije. Jedna baka surferka iz Lagune Bič bori se za prenos nuklearnog otpada daleko od svoje kuće.
Dve ekološki osvešćene majke, zaposlene u Dijablo Kenjonu, vode organizaciju „Majke za nuklearku“ koja se zalaže za nuklearnu energiju kao čist izvor. Jedna brazilska manekenka i „nuklearni influenser“ govori kako je u detinjstvu, zbog skupe struje, baka zagrevala kupatilo paleći kante sa alkoholom.
Da li je problem nuklearka ili način života?
Na kraju, pitanje koje postavlja Tuhus-Dubrou menja se od „Da li je nuklearna energija dobra?“ u „Da li je uopšte potrošnja energije dobra?“ Iako je vizija netaknute prirode privlačna, ona priznaje da će potrošnja električne energije nastaviti da raste.
Jedan njen sagovornik, koji je nekada radio u nuklearnoj industriji, a sada radi u obnovljivim izvorima, odgovorio je na njeno pitanje da li nam i dalje treba nuklearna energija: „Ne vidim da bilo ko prelazi na manji telefon ili manji televizor.“
