Godine 1945. ili 1950, ako biste ozbiljno predložili bilo koju od ideja i politika iz današnjeg standardnog neoliberalnog arsenala, bili biste ismejani ili poslati u ludnicu. Barem u zapadnim zemljama, u to vreme su svi bili ili kenzijanci, socijaldemokrate, socijal-hrišćanske demokrate ili neka varijanta marksista.
Ideja da tržište treba da donosi ključne društvene i političke odluke; da država treba dobrovoljno da smanji svoju ulogu u ekonomiji; da korporacije treba da dobiju potpunu slobodu; da sindikati treba da budu ograničeni, a građanima pruženo manje, umesto više, socijalne zaštite — takve ideje bile su potpuno strane duhu tog vremena.
Čak i da je neko zaista verovao u njih, teško da bi se usudio da ih javno iznese, a još teže bi našao publiku koja bi ga slušala.
IMF i Svetska banka kao progresivne institucije
Koliko god to danas zvučalo neverovatno, posebno mlađim čitaocima, Međunarodni monetarni fond (IMF) i Svetska banka su u to vreme smatrani progresivnim institucijama. Često su nazivani „Kejnsovim blizancima“, jer su bili intelektualni proizvod Džona Mejnarda Kejnsa i Harija Dekstera Vajta, jednog od najbližih savetnika Frenklina Ruzvelta.
Kada su ove institucije osnovane u Breton Vudsu 1944. godine, njihova misija bila je da pomognu u sprečavanju budućih konflikata kroz kredite za obnovu i razvoj, kao i kroz ublažavanje privremenih problema u platnom bilansu. One nisu imale nikakvu kontrolu nad ekonomskim odlukama pojedinačnih vlada, niti im je mandat omogućavao da intervenišu u nacionalne politike.
Povratak države blagostanja i počeci globalne trgovine
U zapadnim zemljama, država blagostanja i nju dil (New Deal) počeli su da se razvijaju tokom 1930-ih, ali je njihovo širenje prekinuo rat. Prvi zadatak u posleratnom svetu bio je da se ovi sistemi ponovo uspostave.
Drugi glavni zadatak bio je pokretanje svetske trgovine – što je ostvareno kroz Maršalov plan, koji je ponovo učvrstio Evropu kao glavnog trgovinskog partnera Sjedinjenih Država, najmoćnije ekonomije na svetu.
U isto vreme, počeli su da duvaju snažni vetrovi dekolonizacije, bilo da je sloboda dobijena mirnim putem, kao u Indiji, ili kroz oružanu borbu, kao u Keniji, Vijetnamu i drugim zemljama.
Dominacija progresivne vizije sveta
U celini gledano, svet se priklonio izuzetno progresivnoj agendi. Veliki naučnik Karl Polanji je 1944. godine objavio svoje kapitalno delo Velika transformacija, oštru kritiku industrijskog, tržišno orijentisanog društva 19. veka. Još tada je Polani dao izvanredno proročku i savremenu izjavu:
„Dopustiti tržišnom mehanizmu da bude jedini upravljač sudbinom ljudskih bića i njihovog prirodnog okruženja… značilo bi rušenje društva“ (str. 73).
Međutim, Polanji je verovao da takvo rušenje više nije moguće u posleratnom svetu, jer je, kako je rekao (str. 251), „Unutar nacija svedočimo razvoju u kom ekonomski sistem prestaje da diktira uslove društvu i uspostavlja se primat društva nad sistemom.“
Povratak duha tržišta i greška Polanijevog optimizma
Na žalost, Pola2ijev optimizam bio je neosnovan – suština neoliberalizma je upravo u tome da tržišni mehanizam treba da upravlja sudbinom ljudi. Prema ovoj doktrini, ekonomija treba da diktira pravila društvu, a ne obrnuto. I baš kao što je Polani predvideo, ova doktrina nas vodi direktno ka „rušenju društva“.
Kako je neoliberalizam postao dominantna ideologija?
Kako je neoliberalizam uopšte izašao iz svog ultraminoritarnog geta i postao dominantna doktrina u svetu danas?
Zašto danas IMF i Svetska banka mogu po svojoj volji da intervenišu i primoravaju države da učestvuju u globalnoj ekonomiji pod nepovoljnim uslovima? Zašto je država blagostanja pod pretnjom u svim zemljama gde je postojala? Zašto je životna sredina na ivici kolapsa i zašto postoji toliko siromašnih ljudi u i bogatim i siromašnim zemljama u vreme kada u svetu nikada nije bilo više bogatstva? To su pitanja koja zahtevaju istorijski odgovor.
Kupljena transformacija: Ideološki uspeh neoliberalizma
Kao što sam detaljno izlagao u američkom kvartalnom časopisu Dissent, jedno objašnjenje za trijumf neoliberalizma, kao i za ekonomske, političke, socijalne i ekološke katastrofe koje ga prate, jeste to što su neoliberali kupili i platili za svoju vlastitu, zlokobnu i regresivnu „Veliku transformaciju“. Oni su razumeli, za razliku od progresivaca, da ideje imaju posledice.
Počevši kao maleno jezgro na Univerzitetu u Čikagu, sa filozofom-ekonomistom Fridrihom fon Hajekom i njegovim studentima poput Miltona Fridmana u središtu, neoliberali i njihovi finansijeri su izgradili ogromnu međunarodnu mrežu fondacija, instituta, istraživačkih centara, publikacija, akademika, pisaca i pi-ar stručnjaka za razvoj, pakovanje i nemilosrdno širenje svojih ideja i doktrine.
Hegemonija ideja i kulturna okupacija uma
Oni su izgradili ovaj izuzetno efikasan ideološki aparat jer su shvatili ono što je italijanski marksistički mislilac Antonio Gramši nazvao kulturna hegemonija. Ako osvojite ljudske umove, njihova srca i ruke će slediti.
Nemam vremena da ovde ulazim u detalje, ali verujte mi, ideološki i promotivni rad desnice bio je apsolutno briljantan. Potrošili su stotine miliona dolara, ali rezultat im se isplatio do poslednjeg centa, jer su neoliberalizam predstavili kao nešto prirodno i normalno za čovečanstvo.
Bez obzira na brojne katastrofe koje je ovaj sistem izazvao, bez obzira na finansijske krize koje izbijaju, bez obzira na broj izgubljenih i odbačenih, neoliberalizam se i dalje predstavlja kao neizbežan – kao Božji čin – kao jedini mogući ekonomski i društveni poredak.
Neoliberalizam kao veštački projekat – i mogućnost promene
Želim da naglasim koliko je važno shvatiti da ovaj veliki neoliberalni eksperiment u kome smo svi prisiljeni da živimo nije prirodna pojava, već proizvod ljudi sa jasnom svrhom. Kada to shvatite, kada uvidite da neoliberalizam nije sila poput gravitacije već potpuno veštačka konstrukcija, onda postaje jasno i to da ono što su neki ljudi stvorili – drugi ljudi mogu promeniti.
Ali ta promena nije moguća bez prepoznavanja važnosti ideja. Ja u potpunosti podržavam inicijative iz zajednice, ali upozoravam da će one propasti ako je opšta ideološka klima neprijateljski nastrojena prema njihovim ciljevima.
Neoliberalizam kao nova svetska religija
Tako je neoliberalizam od male, nepopularne sekte bez uticaja postao glavna svetska religija – sa svojom dogmatskom doktrinom, svojim sveštenstvom, svojim institucijama koje donose zakone i, možda najvažnije, sa svojim paklom za jeretike i grešnike koji se usude da dovedu u pitanje otkrivenu istinu.
Oskar Lafonten, bivši nemački ministar finansija, koga je Financial Times nazvao „nepopravljivim kejnzijancem“, upravo je proteran u taj pakao jer se usudio da predloži više poreze za korporacije i poreske olakšice za obične i manje imućne porodice.
Tačerizam i dolazak neoliberalizma na vlast
Postavili smo ideološku scenu i kontekst, i sada prelazimo u okvir od dvadeset godina. To znači 1979. godinu, kada je Margaret Tačer došla na vlast i otpočela neoliberalnu revoluciju u Velikoj Britaniji.
Gvozdena lejdi bila je sledbenica Fridriha fon Hajeka, socijalni darvinista, i nije imala nikakvih rezervi u izražavanju svojih uverenja. Bila je poznata po tome što je svoj program opravdavala jednom rečju – TINA, skraćenica od There Is No Alternative („Nema alternative“).
Centralna vrednost doktrine Margaret Tačer i samog neoliberalizma je konkurencija – konkurencija između država, regiona, kompanija i, naravno, između pojedinaca. Konkurencija je ključna jer „razdvaja žito od kukolja“, „muškarce od dečaka“, sposobne od nesposobnih. Ona treba da raspoređuje sve resurse – fizičke, prirodne, ljudske i finansijske – sa najvećom mogućom efikasnošću.
Lao Ce, korporacije i licemerje tržišta
U oštrom kontrastu, veliki kineski filozof Lao Ce završio je svoju knjigu Tao te Ćing rečima: „Pre svega, ne takmiči se.“ Jedini akteri u neoliberalnom svetu koji su zaista poslušali njegov savet su najveći akteri od svih – transnacionalne korporacije.
Princip konkurencije na njih se jedva primenjuje – oni više vole da praktikuju ono što možemo nazvati saveznički kapitalizam (Alliance Capitalism). Nije slučajno to što, u zavisnosti od godine, dve trećine do tri četvrtine svih sredstava označenih kao „strane direktne investicije“ ne idu u nova ulaganja i stvaranje radnih mesta, već u spajanja i preuzimanja, koja gotovo uvek dovode do otpuštanja.
Slavljenje nejednakosti i kult tržišta
Pošto je konkurencija uvek vrlina, njeni rezultati ne mogu biti loši. Za neoliberale, tržište je toliko mudro i dobro, da poput Boga, nevidljiva ruka može proizvesti dobro čak i iz prividnog zla. Tako je Tačer jednom rekla u govoru: „Naš je posao da se ponosimo nejednakošću i da osiguramo da se talenti i sposobnosti ispolje na korist svih nas.“
Drugim rečima, ne brinite za one koji su ostavljeni iza u trci. Ljudi su po prirodi nejednaki, ali to je dobro, jer će doprinosi onih koji su „rođeni u povoljnijim uslovima“, bolje obrazovani ili otporniji, na kraju koristiti svima. Slabima i loše obrazovanima se ne duguje ništa – šta im se dogodi je njihova krivica, a ne krivica društva. Ako se konkurentni sistem „pušta da diše“, kako Tačer kaže, društvo će biti bolje.
Nažalost, istorija poslednjih dvadeset godina nas uči da je dogodilo se upravo suprotno.
Od jednog do četiri: siromaštvo u Britaniji nakon Tačer
U Britaniji pre Tačerove, oko jedna od deset osoba se smatrala siromašnom. Nije to bio blistav rezultat, ali je bio častan za jednu naciju, i svakako mnogo bolji nego u periodu pre rata. Danas, jedna od četiri osobe i jedno od troje dece je zvanično siromašno.
To je pravo značenje „preživljavanja najsposobnijih“: ljudi koji ne mogu da zagreju svoje domove zimi, koji moraju da ubace novčić u brojilo kako bi dobili struju ili vodu, koji nemaju toplu i vodootpornu jaknu. Ovi primeri su preuzeti iz izveštaja Britanske grupe za borbu protiv siromaštva dece iz 1996. godine.
Poreske reforme u korist najbogatijih
Ilustrovaću rezultate „poreskih reformi“ ere Tačer-Mejdžor jednim primerom: tokom 1980-ih, 1% poreskih obveznika dobio je 29% ukupnih poreskih olakšica. Dok je pojedinac sa pola prosečne plate plaćao 7% više poreza, neko ko zarađuje deset puta više od proseka dobio je smanjenje poreza od 21%.
Smanjenje javnog sektora i kult privatizacije
Još jedna posledica neoliberalnog kulta konkurencije je brutalno smanjivanje javnog sektora, jer on ne može i ne sme da se takmiči za profit ili tržišni udeo. Privatizacija je postala jedna od glavnih ekonomskih transformacija poslednjih dvadeset godina. Trend je počeo u Britaniji, ali se proširio na ceo svet.
Zašto su javne službe postojale uopšte?
Postavimo pitanje: zašto su kapitalističke zemlje, posebno u Evropi, uopšte imale javne službe – i zašto ih neke i dalje imaju? Skoro sve javne službe predstavljaju ono što ekonomisti zovu prirodni monopoli.
To su usluge kod kojih je minimum ekonomske efikasnosti moguć samo ako kompanija opslužuje celo tržište – kao što su železnice, struja ili vodovod. To zahteva ogromne početne investicije, što ne podstiče konkurenciju – i zato je javni monopol bio optimalno rešenje. Ali neoliberali sve što je javno proglašavaju „neefikasnim“.
Šta se dešava kada se privatizuje prirodni monopol?
Kada se prirodni monopol privatizuje, novi vlasnici često nametnu monopolske cene javnosti, dok sebi isplaćuju basnoslovne zarade. Klasični ekonomisti ovo nazivaju strukturalnim tržišnim neuspehom – cene rastu, a usluge se ne poboljšavaju.
Da bi se to izbeglo, sve do sredine 1980-ih, evropske države su svoje pošte, telekomunikacije, struju, gas, železnice, metroe, avio-saobraćaj i čak vodovod i odvoz smeća poveravale javnim preduzećima. SAD su izuzetak, verovatno zbog svoje geografske veličine.
Privatizacija kao metod razbijanja sindikata
Tačerka je želela sve to da promeni. Uzgredni bonus bio je što je privatizacijom mogla i da razbije moć sindikata. Uništavajući javni sektor, gde su sindikati bili najjači, drastično ih je oslabila. Između 1979. i 1994. broj radnih mesta u javnom sektoru pao je sa preko 7 miliona na 5 miliona – pad od 29%.
Svi otpušteni su bili sindikalno organizovani. Kako u privatnom sektoru nije bilo rasta, ukupan broj zaposlenih smanjen je za 1,7 miliona – pad od 7% u odnosu na 1979. godinu. Za neoliberale, manje radnika znači veći profit.
Profiti, a ne usluga
Efekti privatizacije bili su i predvidljivi i predviđeni. Upravnici privatizovanih firmi (često isti kao ranije) duplirali su ili utrostručili svoje plate. Vlada je novcem poreskih obveznika otplaćivala dugove firmi pre nego što ih proda. Na primer, vodovodne službe dobile su 5 milijardi funti za otplatu dugova i 1,6 milijardi „zelenog miraza“ da bi bile atraktivnije kupcima.
Puno se govorilo o tome kako će mali akcionari imati udela u tim firmama – i 9 miliona Britanaca jeste kupilo akcije – ali polovina njih uložila je manje od 1000 funti i brzo je prodala svoje akcije radi brze zarade.
Prenos javnog bogatstva u privatne ruke
Iz ovih rezultata se jasno vidi da cilj privatizacije nije bio efikasnost, niti bolja usluga, već prenos bogatstva iz javne kase u privatne ruke. Pre Tačerove, veliki deo javnog sektora u Britaniji je bio profitabilan – samo 1984. javna preduzeća uplatila su preko 7 milijardi funti u budžet. Sada taj novac ide privatnim akcionarima.
Usluga je, nakon privatizacije, često katastrofalna – Financial Times je izvestio o najezdi pacova u sistemu vode u Jorkširu, a svako ko je preživeo putovanje vozovima Thames zaslužuje medalju.
Privatizacija širom sveta: ista šema
Identičan mehanizam funkcioniše i u ostatku sveta. U Britaniji, Adam Smit institut je bio ideološki partner u stvaranju te doktrine. USAID i Svetska banka koristili su njihove stručnjake i gurali privatizaciju u zemljama globalnog juga.
Do 1991. Svetska banka je već odobrila 114 kredita za ubrzanje tog procesa. Svake godine, njen izveštaj Global Development Finance beleži stotine privatizacija u zemljama koje pozajmljuju od banke.
Privatizacija je oduzimanje javnog dobra
Predlažem da prestanemo da govorimo o „privatizaciji“ i počnemo da koristimo reči koje govore istinu: ovde je reč o otuđenju i predaji plodova decenijskog rada hiljada ljudi u ruke male grupe velikih investitora. Ovo je jedna od najvećih pljački naše ili bilo koje generacije.
Neoliberalizam i sistemsko nagrađivanje kapitala
Još jedna strukturna karakteristika neoliberalizma jeste nagraditi kapital na račun rada, čime se bogatstvo prenosi od dna društva ka vrhu. Ako ste otprilike u gornjih 20% po primanjima, verovatno ćete nešto dobiti od neoliberalizma – i što ste više na lestvici, više dobijate. Obrnuto, donjih 80% gubi, i što su niže – više gube.
Primer iz Amerike: Ronald Regan i nejednakost
Da ne pomislite da sam zaboravio Ronalda Regana, ilustrovaću ovo zapažanjima Kevina Filipsa, republikanskog analitičara i bivšeg savetnika predsednika Niksona, koji je 1990. objavio knjigu The Politics of Rich and Poor. On je pokazao kako su Reganove neoliberalne politike promenile raspodelu prihoda u SAD između 1977. i 1988. godine.
Te politike je u velikoj meri formulisao Heritage Foundation, glavni tink-tenk Reganove administracije. Tokom 1980-ih, gornjih 10% porodica u Americi povećalo je svoj prihod u proseku za 16%, gornjih 5% za 23%, a najbogatijih 1% je zahvaljujući Reganu povećalo svoje prihode za 50% – sa 270.000 na 405.000 dolara godišnje.
S druge strane, donjih 80% stanovništva je izgubilo. Posebno je loše bilo za donjih 10%, koji su izgubili 15% već bednih prihoda – sa 4.113 dolara godišnje pali su na 3.504. Godine 1977, najbogatiji 1% porodica zarađivao je u proseku 65 puta više nego najsiromašnijih 10%. Deset godina kasnije, taj odnos je bio 115:1.
Globalni uticaj neoliberalizma
Amerika je jedno od najnejednakijih društava na svetu, ali su gotovo sve zemlje zabeležile porast nejednakosti u poslednjih dvadeset godina zbog neoliberalnih politika. UNKTAD je to snažno dokumentovao u svom Izveštaju o trgovini i razvoju iz 1997, koji se oslanjao na oko 2600 studija o prihodima, siromašenju i nestajanju srednje klase.
Ove pojave su zabeležene u različitim društvima, uključujući Kinu, Rusiju i druge bivše socijalističke zemlje.
Politike koje favorizuju bogate
U ovom trendu ka većoj nejednakosti nema ničeg misterioznog. Politike su namerno dizajnirane da bogati imaju više raspoloživog dohotka, naročito kroz smanjenje poreza i obaranje zarada. Ideološko opravdanje je bilo da će veći prihodi bogatih i veći profiti dovesti do više investicija, bolje alokacije resursa, a samim tim i do novih radnih mesta i opšteg prosperiteta.
U stvarnosti, kako je i bilo za očekivati, ovaj priliv novca nagore u ekonomskoj hijerarhiji doveo je do berzanskih balona, papirnog bogatstva za malobrojne i finansijskih kriza koje će se pominjati na ovoj konferenciji.
Kada se novac preraspodeli ka donjih 80% stanovništva, on se troši na potrošnju i time koristi zapošljavanju. Kada se preraspodeli ka vrhu, gde ljudi već imaju sve što im treba, on završava na međunarodnim berzama umesto u domaćoj privredi.
Strukturno prilagođavanje kao maska za neoliberalizam
Iste ove politike se sprovode u zemljama globalnog juga i istoka pod nazivom „strukturno prilagođavanje“ – što je samo drugi naziv za neoliberalizam. Naveo sam Tačerku i Regana kao primere na nacionalnom nivou. Na međunarodnom planu, neoliberali su koncentrisali sve napore na tri ključne tačke:
slobodnu trgovinu robom i uslugama, slobodno kretanje kapitala i slobodu investiranja
Sve jača moć MMF-a i STO
Poslednjih dvadeset godina, MMF je drastično ojačao. Zahvaljujući dužničkoj krizi i mehanizmu uslovljavanja, prešao je od podrške platnom bilansu do uloge kvazi-svetskog diktatora „zdravih“ ekonomskih politika, što, naravno, znači neoliberalnih.
Svetska trgovinska organizacija (STO) je uspostavljena u januaru 1995. nakon dugih i napornih pregovora, često izglasanih u parlamentima koji nisu znali šta ratifikuju. Na sreću, poslednji pokušaj da se uspostave obavezujuća neoliberalna pravila, Multilateralni sporazum o investicijama (MAI), je (bar privremeno) propao. Taj sporazum bi dao sva prava korporacijama, sve obaveze državama, a nijedno pravo građanima.
Nedemokratska suština neoliberalizma
Zajednički imenitelj ovih institucija je nedostatak transparentnosti i demokratske odgovornosti. To je sama suština neoliberalizma: on tvrdi da ekonomija treba da diktira pravila društvu, a ne obrnuto. Demokratija je smetnja, jer neoliberalizam je namenjen pobednicima, a ne glasačima koji nužno uključuju i pobednike i gubitnike.
Ko ima pravo da živi?
Želeo bih da završim tako što ću vas zamoliti da veoma ozbiljno shvatite neoliberalnu definiciju gubitnika – onom kome se ništa ne duguje. Svako može biti izbačen iz sistema u bilo kom trenutku – zbog bolesti, starosti, trudnoće, neuspeha ili jednostavno zato što ekonomske okolnosti i nemilosrdni prenos bogatstva to zahtevaju. Najviša vrednost je vrednost za akcionare.
Nedavno je International Herald Tribune izvestio da strani investitori „grabljivo kupuju“ tajlandske i korejske firme i banke. Naravno, očekuju se velika otpuštanja. Drugim rečima, plodovi rada hiljada Tajlanađana i Korejaca prelaze u strane ruke, a oni koji su to bogatstvo stvorili – već su otpušteni ili će biti ubrzo. U duhu neoliberalne logike, to nije nepravda, već „normalno i čak poželjno ponašanje“.
Politika više nije pitanje vlasti, već pitanje života
Tvrdim da je neoliberalizam promenio samu prirodu politike. Politika je nekada bila pitanje ko vlada i ko dobija koliki deo kolača. Danas je centralno pitanje: ko ima pravo da živi, a ko ne. Radikalna isključenost je postala pravilo. Govorim ovo smrtno ozbiljno.
Vreme je za ideološku kontraofanzivu
Dao sam vam dosta loših vesti, jer je istorija poslednjih dvadeset godina upravo takva. Ali ne želim da završim u tonu depresije i pesimizma. Mnogo toga se već dešava u cilju suprotstavljanja ovim destruktivnim trendovima – i ima ogroman prostor za dalje delovanje.
Ova konferencija će, verujem, pomoći u definisanju tog delovanja – koje mora uključiti ideološku ofanzivu. Vreme je da mi postavimo agendu, umesto što je prepuštamo „gospodarima univerzuma“ u Davosu. Finansijeri treba da razumeju da ne treba da finansiraju samo projekte, već i ideje. Ne možemo očekivati da neoliberali to rade umesto nas.
Alternativa postoji: porezi za pravedniji svet
Moramo osmisliti poštene međunarodne poreske sisteme, uključujući Tobinov porez na sve finansijske transakcije i poreze na prodaju transnacionalnih korporacija. Očekujem da ćemo o tome detaljnije raspravljati u radionicama tokom ove konferencije. Prihodi od takvog sistema treba da se koriste za smanjenje jaza između severa i juga i za kompenzaciju svima koji su bili opljačkani tokom poslednje dve decenije.
Neoliberalizam nije večan
Ponavljam ono što sam već rekao: neoliberalizam nije prirodno stanje čoveka. Nije natprirodan. On može biti doveden u pitanje i zamenjen, jer njegovi neuspesi to zahtevaju. Moramo biti spremni sa alternativnim politikama koje vraćaju moć zajednicama i demokratskim državama, istovremeno radeći na izgradnji demokratije, vladavine prava i pravedne raspodele na međunarodnom nivou. Privreda ima svoje mesto – ali to mesto ne može biti cela ljudska egzistencija.
Postoje resursi za dostojan život za sve
Još jedna dobra vest je da novac postoji – i da bi samo sićušan deo tog globalnog kapitala bio dovoljan da se obezbedi dostojan život za svako ljudsko biće na Zemlji. Da se obezbedi univerzalno zdravstvo i obrazovanje, zaštiti životna sredina, spreči dalje uništavanje planete i zatvori jaz između severa i juga – prema UNDP-u, sve to bi koštalo 40 milijardi dolara godišnje. To je, iskreno, ništa.
Neoliberalizam je nezasit, ali nije neuništiv
Na kraju, zapamtite: neoliberalizam je nezasit, ali nije neuništiv. Međunarodna koalicija aktivista je upravo juče naterala neoliberale da privremeno odustanu od liberalizacije investicija preko MAI.
Ta neočekivana pobeda je razbesnela zagovornike korporativne vladavine i pokazala da dobro organizovane mreže mogu da pobede. Sada moramo ponovo okupiti snage i sprečiti da se taj projekat prebaci u STO.
Šta je potrebno za urušavanje neoliberalizma?
Neoliberalizam, iako se predstavlja kao prirodan poredak, zapravo je veštački nametnut sistem koji je doveo do porasta globalne nejednakosti, slabljenja države, urušavanja socijalne zaštite i koncentracije bogatstva u rukama malobrojnih.
Njegov uspeh nije slučajnost – izgrađen je kroz ideološku, finansijsku i medijsku ofanzivu.
Ali, pošto je stvoren ljudskim odlukama, on se može i promeniti. Za to su potrebni solidarnost, organizovanost, novi društveni dogovor i odlučna borba za pravedniji svet u kome ekonomija služi ljudima, a ne obrnuto.
