Велики раскол или велика шизма означава највећи раскол у историји хришћанства. Oтпочео je 1054. године прекидом литургијске заједнице између Римокатоличке цркве и Православне цркве.
До раскола је дошло након низа претходних спорова и сукоба, који су вођени поводом разних теолошко-догматских и црквено-управних, односно еклисиолошких питања. Главни теолошки, односно догматски спор вођен је поводом западног учења о двоструком исхођењу Светог духа од Оца и Сина. Ово неправилно учење је на западу довело до уметања израза Филиокве у Никејско-цариградски симбол вере.
Поменуте неправилности нису биле прихваћене од стране источних хришћана. Главни еклисиолошки спор вођен је поводом нарушавања начела црквене саборности од стране помесне Римске цркве која је тежила да наметне своју власт у читавом хришћанском свету.
Раскол
Раскол је наступио 16. јула 1054. године. Тада су тројица легата римског папе Леона IX након доласка у Цариград одлучили да екскомуницирају цариградског патријарха Михаила Керуларија и охридског архиепископа Леона.
Легати су претходно затражили од патријарха и архиепископа да признају римског папу за врховног поглавара Цркве и одобре извесна западна учења и обреде. Али, православни јерарси на то нису пристали.
Правна ваљаност екскомуникације која је изречена 16. јула показала се као упитна, пошто се римска катедра у међувремену нашла у стању упражњености, пошто је папа Леон IX умро још 19. априла, а његов наследник је коначно изабран тек у пролеће наредне 1055. године.
Услед таквог поступања римских легата, патријарх Михаило је сазвао сабор који је одржан 20. јула у Цариграду. На овом сабору је донета одлука да се поступци папских легата одбаце и осуде. На легате је бачена анатема.
Саборске одлуке су потом свечано обнародоване 24. јула у цариградском храму Свете Софије. Узајамне екскомуникације из 1054. године означиле су прекид литургијске заједнице између католичког запада и православног истока.
Услед раскола, дошло је до трајног одвајања Римокатоличке цркве од васељенског Првославља. Пошто су обе стране наставиле да полажу право на наслеђе јединствене Цркве, настало је стање у коме је свака страна сматрала да управо она представља једну, свету, саборну и апостолску Цркву. Тим поводом се на обе стране развила жива теолошко-полемичка активност, усмерена ка оправдавању споствених ставова, уз оспоравање ставова друге стране.
Услед све израженијег заоштравања међусобних спорова у области догматике и еклисиологије, дошло је до општег погоршања у међусобним односима, нарочито након погубног Четвртог крсташког рата (1204).
Лионска унија
Иако је до сада било више покушаја поновног уједињавања они су увек неуспешно завршавани, па је зато у сенци остао и данас је махом непознат једини случај када су се Западна и Источна црква, макар на кратко, заправо поново спојиле!
Због свега овога, данас је махом непознат једини случај када су се Западна и Источна црква, макар на кратко, заправо поново ујединиле!
Било је то на Другом лионском сабору 1272. године.
Византијски цареви желели су из политичких разлога помирење са Римском црквом. Тако се и догодило да у Лиону у Француској, од 1272. до 1274. папа Гргур IX сазове сабор уз пристанак византијског цара Михајла VIII Палеолога да покушају да уједине православну цркву са западном црквом.
Византији је у том моменту претио напад Карла I Анжујског. Цар Михајло VIII се надао да ће унијом обезбедити неопходну помоћ са Запада, па се због тога сложио да се сазове “Сабор сједињења”.
Био је то први пут од раскола 1054. да су се православни грчки посланици нашли на једном Сабору на Западу. Разговорима у Лиону је присуствовало око 300 бискупа, 60 игумана и више од хиљаду црквених великодостојника или њихових прокуратора, међу којима су били и представници универзитета и неки од најученијих људи Средњег века.
Током преговора православни посланици су прихватили догматски декрет “Фидели”, који је потврђено да Свети Дух исходи од Оца и од Сина као из једног начела, а не као из два различита начела. Са друге стране, католичка црква се сложила да Византији пружи потребну помоћ и заузда нападе Карла I и сабор је окончан помирењем који је ратификовао цар Михајло Палеолог, а прихватио Патријарх Јован XI.
Проблеми уније
Проблеми за Лионску унију почели су фактички одмах по окончању сабора. Иако је представљала царев дипломатски успех, унија је у Цариграду примљена са отвореним незадовољством.
Грчка православна црква није прихватила помирење са “римокатоличким латинским јеретицима”. Са друге стране, ни цар није примио обећану помоћ од Лионског Сабора. Једно време дипломатска унија омогућила је Михајлу да добије предах у сукобу са западним силама, али на већ наредни папа – Мартин IV екскомуницирао Михајла, дајући на тај начин Карлу Анжујском дозволу да нападне Византију.
Вест о помирењу са Западом у Византији је дочекана “на нож”. Друштво и црква су се жестоко поделили и Цар Михајло је своју политику спроводио силом чак и унатар сопствене фамилије! Управо је његов син Андроник II био тај који је повео антилатински покрет.
Све ово време, Србија је користила неслогу и помагала противнике уније. Српски краљ Стефан Урош II Милутин је 1282. почетак своје владе обележио заузимањем Скопља.
Фактички крај Уније био је Михајлова смрт 11. децембра 1282. године. Он је умро у току припрема управо за поход против Срба. Андроник је врло брзо одбацио унијатску политику, а патријарх Јован XI је смењен већ 26. децембра.
Синод одржан у Цариграду у јануару 1283. одлучио је да јавно спале сва документа која су сведочила о Лионској Унији. Цару Михајлу VIII ускраћен је хришћански спровод, опело, па чак и помен.
