Narcisoidni poremećaj ličnosti je retka dijagnoza mentalnog zdravlja, poznata i kao narcizam. Karakteriše ga skup osobina ličnosti, koje svi ljudi pokazuju, ali u različitom stepenu.
Ljudi koji su bili u bliskoj vezi sa nekim ko ima visoke narcisoidne osobine, retko su prošli nepovređeni. Zato se i postavlja pitanje – Šta ih je učinilo takvima? U nedavnoj meta-analizi, Megan Vilis, profesorka u Školi za bihejvioralne i zdravstvene nauke Australijskog katoličkog univerziteta, i njene kolege, sakupili su podatke studija koje ispituju vezu između narcizma i načina vezanosti sa drugim osobama kod odraslih ljudi. Njihovi nalazi ponudili su važan trag – posebno kada je reč o potencijalnim korenima narcizma.
Postoje dve glavne vrste narcizma. „Grandiozni” narcizam je ono što nam obično prvo pada na pamet. Karakteriše ga preterano grandiozan, agresivan i dominantan interpersonalni stil. Nasuprot tome, „ranjivi” narcizam karakteriše introvertnost, preosetljivost na kritiku i odbrambena, nesigurna grandioznost koju maskira krhko samopoštovanje.
Antagonističke osobine poput prisvajanja određenih prava, manipulacije i nedostatka empatije leže u srži oba tipa narcizma. To pomaže da se objasne međuljudske teškoće povezane sa osobama koje imaju bilo koji od ta dva tipa poremećaja.
„Ranjivi“ narcizam je povezan sa nizom štetnih ponašanja prema drugima, naročito u emotivnim, romantičnim vezama. Pojedinci sa visokim nivoom ove osobine su skloniji „bombastičnim“ izjavama ljubavi, ali i traženjem dlake u jajetu tokom veze. Imaju tendenciju da govore da su nezadovoljni vezom, dok su popustljiviji prema neverstvu. Češće vrše nasilje nad intimnim partnerom.
Koreni načina povezanosti sa emotivnim partnerima
Istraživači su se okrenuli istraživanju stilova (načina) vezanosti da bi objasnili kako se pojedinci sa visokim stepenom narcizma ponašaju u romantičnim, odnosno emotivnim vezama.
Teorija vezanosti predlaže da rana iskustva sa glavnim starateljima (roditeljima uglavnom) oblikuju naša uverenja o sebi i drugima. Smatra se da ta uverenja opstaju i u odraslom dobu i utiču na to kako doživljavamo i snalazimo se u odnosima odraslih.
Ako smo se kao deca osećali bezbedno, voljeno i podržano, veća je verovatnoća da ćemo imati pozitivan pogled na sebe i druge. Ovo je obeležje sigurne vezanosti, koja postavlja temelje za zdrave, stabilne odnose u odraslom dobu.
Ali kada su rane veze obeležene zanemarivanjem, nedoslednošću ili zlostavljanjem, one mogu dovesti do vezanosti koja je puna nesigurnosti. Takva povezanost postoji u tri vida.
Preokupirana vezanost razvija se iz negativnog pogleda na sebe i pozitivnog pogleda na druge. Pojedinci koji razviju tu vrstu vezanosti često se osećaju nedostojni ljubavi i traže stalnu sigurnost u vezama, plašeći se odbacivanja i napuštanja.
Odbacivajuća vezanost je ukorenjena u pozitivnom pogledu na sebe, ali negativnom pogledu na druge. Te osobe imaju tendenciju da daju prioritet nezavisnosti u odnosu na intimnost. Kao rezultat toga, često se bore da formiraju i održe ozbiljne, duboke veze.
Vezanost „strepnje“ uključuje negativne stavove i o sebi i o drugima. Osobe koje ostvaruj ovaj vid vezanosti žude za vezom, a istovremeno je se plaše, što dovodi do dinamike „hoću – neću“ ili „raskida – mirenja“ u vezama.
Uočen zanimljiv obrazac
U meta-analizi australijskih naučnika, kombinovani su rezultati 33 prethodne studije koje su obuhvatile više od 10.000 učesnika kako bi ispitali kako se narcizam odnosi na svaki od četiri stila vezanosti kod odraslih.
„Kada smo odvojeno posmatrali tipove narcizma, pojavio se zanimljiv obrazac. Ranjivi narcizam je bio dosledno povezan sa nesigurnim stilovima vezanosti – ti ljudi su ostvarivali tip veze sa strepnjama”, rekla je profesorka Vilis.
Nasuprot tome, grandiozni narcizam nije pokazao takvu vezu.
Da li to znači da emotivna povezanost tipa koji uključuje konstantnu strepnju uzrokuje ranjivi narcizam? Ne nužno
„Studije koje smo pregledali bile su korelacione, što znači da su analizirale veze, a ne uzroke. Dakle, ne možemo reći da stilovi vezanosti uzrokuju ranjivi narcizam. Da bismo odgovorili na to, bila bi nam potrebna longitudinalna istraživanja koja prate ljude tokom vremena. Ipak, naši nalazi ukazuju na to da povezanost koja uključuje sthar i sptrepnju – mogu biti važan faktor rizika u razvoju ranjivog narcizma”, dodala je profesorka.
Kod nekih, ranjivi narcizam može se pojaviti kao odbrambena strategija suočavanja koja nastaje kada su rane vezanosti ( iz doba kada smo bili deca ) obeležene nedoslednošću, zanemarivanjem ili zlostavljanjem.
Zarastanje rana iz detinjstva
Načini emotivne povezanosti u vezama imaju tendenciju da budu prilično dosledni. Međutim, promena je moguća tokom života skoro svake osobe.
Terapije usmerene na povezanost i emocije, mogu pomoći pojedincima da zaleče rane iz mladosti i izgrade sigurnije obrasce odnosa. Takvi pristupi mogu biti posebno korisni za one sa visokim stepenom ranjivog narcizma.
Istovremeno, važno je da porodice imaju pristup besplatnoj i blagovremenoj mentalnoj zdravstvenoj zaštiti, kako bi se deci pružila podrška da obrade i izleče traumu pre nego što ona oblikuje njihove odnose sa odraslima i način na koji će oni biti roditelji jednog dana.
Naravno, prevencija je bolja od lečenja, ističe prof. Vilis.
„Podrška roditeljima i starateljima da izgrade sigurne veze sa svojom decom i učenje o tome šta je efikasno roditeljstvo je od suštinskog značaja. Ovo je posebno važno imajući u vidu visoke stope zlostavljanja dece u Australiji, uključujući emocionalno zlostavljanje, fizičko zlostavljanje i zanemarivanje – sve to je povezano sa razvojem ranjivog narcizma”, objašnjava profesorka Megan Vilis.
