Borba za oslobođenje Srba od Turaka je otpočela ustankom 1804. godine, a okončana međunarodnim priznanjem nezavisnosti na Berlinskom kongresu 1878. godine. U međuvremenu značajno je bilo povlačenje turskih vojnika iz Srbije 1867. godine. To nije postignuto ratom, nego diplomatijom.
Turcima je bilo jasno da se Srbija stvaranjem narodne vojske sprema za rat. Stoga su Turci preduzeli niz vojnih manifestacija sa ciljem da zastraše kneza Mihaila. Počeli su sa prikupljanjem trupa duž granice Srbije. Zatim su u Beogradu izbili sukobi turskih vojnika i srpskog varoškog stanovništva i žandarma, nakon incidenta na Čukur-česmi oko redosleda sipanja vode, koja je tekla slabim mlazom tog sparnog popodneva 3/15. juna 1862. godine, kada je ranjen šesnaestogodišnji šegrt Sava Petković, nakon čega su ubijeni i srpski žandarmi koji su uhapsili trojicu turskih vojnika, posle čega su stradali i neki Turci.
Bombardovanje
Prekosutra ujutru, tokom sahrane stradalih srpskih žandarma, otpočelo je bombardovanje varoši iz tvrđave od strane Turaka.
„Kao oni sa Dorćola, tako je i ceo ostali svet iz varoši bezobzirce bežao, jer je svuda veliki strah ovladao. Većinom bežali su kako se ko zatekao. Svi su bežali van varoši u polje i u sela.
Sprovod mrtvaca beše došao do kuće Kolarčeve na raskrsnicu. No kad pripucaše s grada i bombe oko sprovoda padaše i prskaše, sve se razbeže. Mrtvace ostaviše nasred puta, razbegoše se i sveštenici i srodnici i pratioci, niko na mestu kod mrtvaca ne ostade, jer vojnici i žandarmi što behu pri sprovodu, dobiše zapovest, te trčeći pohitaše u varoš i zauzeše određene zasede.
Kad je bombardovanje otpočeto, odmah su i ona četiri Turčina krenula bežati iz policije, no njih žandarmi potuku a Tabak Ibrahimoviću i glavu odseku.“
„Do podne je srpska narodna vojska zauzela sva važna mesta u okolini Kalemegdana uzvratila vatru muslimanima. Oni su se ubrzo našli u nevolji, pošto su njihovi topovi pucali iznad hrišćanskih položaja. Nisu hteli da rizikuju još jedan gubitak. Hrišćani su se bacili na pravljenje barikada, pod vođstvom ministra vojske, Mondena, i češkog specijaliste za fortifikaciju, Franje Zaha. Oni su se organizovali za dugotrajnu opsadu tvrđave. Nije se smeo dozvoliti povratak muslimana u stari grad.
Vest o bombardovanju pokrenula je lavinu provalnika i pljačkaša ka Beogradu, što je stvorilo veliku glavobolju srpskoj vladi. Ona je garantovala bezbednost imovine muslimanima i nije htela da se pokaže slabom. Odlučila je da prekorači svoje nadležnosti i ovlasti komandanta vojske da na mestu strelja svakog ko bude uhvaćen u pljački ili ko se ogluši o naređenja vojnih vlasti.“
Rat na pomolu
Izgledalo je da je rat na pomolu.
„Zvanična objava rata sultanu visila je u vazduhu. Vladara je od toga odvratilo samo nedovoljno naoružanje i sprema njegove armije. Nekoliko dana po bombardovanju, poslao je agenta, Atanasija Nikolića, u Rusiju, da prokrijumčari u Srbiju oružje koje mu je Car garantovao. U Kijevu je Nikolić dobio od izaslanika ruskog Ministarstva vojske umesto 60.000 novih, samo oko 40.000 starih pušaka, kao i 3.000 sablji iz Krimskog rata. Kada je tajni transport oružja stigao u Beograd u januaru 1863, neposredna ratna opasnost je već odavno prošla. […]
Iskustva sa narodnom vojskom bila su isto tako poražavajuća. Disciplina tih ljudi, skoro isključivo seljaka, trajala je tačno koliko i višemesečna opsada beogradske tvrđave. Juriš na utvrđenje bio je isuviše riskantan, zbog lošeg naoružanja i spreme. Godine 1862. došlo je do pobune. Narodna vojska je htela da ide ili u rat, ili kući. Oni nisu došli „da čuvaju Beograđane i njihove žene“, i da ih „od jutra do mraka muve pljuju“. Pored toga, nisu im odgovarali oficiri srpskog porekla, sa preka. Oni su bez oklevanja preprečili put u kasarnu svojim pretpostavljenima, i zahtevali da lično govore sa knezom. Pobunjenu narodnu vojsku umirilo je tek obećanje da će biti pušteni za deset dana.“
Sprečavanje sukoba
Međutim, ratno stanje je uznemirilo evropsku diplomatiju. Diplomatska konferencija sazvana u leto 1862. godine u Kanlidži u Carigradu sprečila je sukob. Turci su tražili raspuštanje srpske narodne vojske, a Srbi povlačenje turskih vojnih garnizona iz srpskih gradova (utvrđenja). Velike sile su bile podeljene: Francuska i Rusija na srpskoj, a Engleska i Austrija na turskoj strani. Srbi su tražili iseljenje turskih vojnika i stanovnika, prihvaćeno je samo drugo. Srbi su tražili rušenje gradova (da bi se tako rešili garnizona turskih u njima), konferencija prihvatila rušenje dva u unutrašnjosti: Soko i Užice, ali ne i 4 na Savi i Dunavu: Šabac, Beograd, Smederevo, Kladovo. Tako su porušeni gradovi koji za Osmansko carstvo nisu bili vredni, jer nisu za carstvo bili vezani kao ovi na vodi.
Oslobođenje
Pitanje gradova je iznenada rešeno 1867, bez upotrebe sile, isključivo diplomatskim putem. Ključna je bila promena odnosa snaga velikih sila. Austrija, pobeđena u ratu od Pruske 1866. godine, osećala se nesposobna za akciju na Balkanu u skorijoj budućnosti, pa je želela da umiri Srbiju, kako ona ne bi rešila istočno pitanje bez austrijskog učešća (računala na dobijanje delova Balkana kada se bude raspalo Osmansko carstvo). Iste godine izbio je i ustanak Grka na Kritu protiv turske vlasti. U strahu da pobuna ne zahvati i ostatak Balkana, sultan je rešio da popusti zahtevima srpskog dvora, što su mu sugerisali i predstavnici zapadnih sila. Knez Mihailo je iskoristio priliku da zatraži gradove.
„Portinim Fermanom (10. april 1867), naslovljenim na kneza Mihaila, uprava nad utvrđenjima Šapca, Beograda, Smedereva i Kladova ustupljena je knezu i srpskoj vojsci, s tim da se na njihovim bedemima, pored srpske, vije i turska zastava. Jedino ograničenje odnosilo se na to da prepravke utvrđenja nisu mogle da se vrše bez dozvole Porte. Ferman je pročitan na Kalemegdanu 18. aprila uz veliku svečanost, a oko 11 sati 6. maja 1867. godine poslednji turski vojnik je napustio Srbiju.“
Tako je knez Mihailo uspešno okončao prvu fazu priprema za rat, stvorivši narodnu vojsku i proteravši tursku, koja bi onemogućila da se krene izvan granica Srbije u rat za oslobođenje neoslobođenih krajeva. Mlađe generacije su teško podnosili da se turska zastava vijori na beogradskoj tvrđavi. Znatno prihvatljivije je bilo starijim generacijama kojima je ta situacija bila blaža od turskog ropstva kojeg su se još sećali.
„Kneževina Srbija je napravila veliki korak ka nezavisnosti od Osmanskog carstva. Ubrzo posle ovog trijumfa, Vlada se razišla po pitanju kneževog drugog braka,“
