Ja razrađujem detalje, svaki dan idem u kafeteriju, slušam šta ustaše pričaju.
E, kakvih sam se gadosti od njih naslušao. Hvalili su se svojim užasnim pričama iz rata, rekao je Blagoje Jovović.
Dvojica sjede, ne zna se ko je pijaniji, prvi priča kako su ubijali Srbe po Slavoniji i bacali u Savu. Drugi počne priču kako su sreli jednu Srpkinju, ona u drugom stanju.
Pitaju: “Ženo, nosiš li muško ili žensko?”
Kaže da ne zna.
“Hoćeš mi da ti kažemo?”
Opklade se u deset flaša piva da li je muško ili žensko, povedu je s puta, uzmu nož…
Ne možeš ni da zamisliš kakve gadosti su pričali! Ja sam imao poluđeti kad sam to slušao.
Pa kako su u Hercegovini bacali u jame, pa kako su silovali…
Pratim Antu Pavelića, sjednem blizu njega i pratioca Jure se zvao i sve ih slušam, oni pričaju slobodno, znaju da ih niko u vozu ne razumije. Pita ga Pavelić gdje je bio ranjen, Jure pomenu neko mjesto, čini mi se u Slavoniji. Kako, kad tu nije bilo borbi?
Jure priča: “Uđem u jednu Crbsku kuću, tamo jedna žena, lijepa, prava gospođa. Naredim da ide u sobu. Neće. Ja je guram, i kažem djecu ti neću dirati. I onda ona pođe. Bacim je na krevet i dobro je… I ja to obavim i odem. Sutra dođem ponovo. Kad, u dvorištu mlada djevojka, petnaest-šesnaest. Još ljepša i visočija od gospođe. Za ruku, pa u sobu. Ali, gospođa vrišti…
Pa zar ne vidiš da je još dijete!!!
Samo što sam malu skinuo, i bacio na krevet, kad eto ti gospođe, s puškom. Opali dva metka, pogodi u nogu, polomi kost… Moji je vojnici odmah ubiše, mene u bolnicu, ali, noga ostala kraća.”
Sve mi se prevrće… Mislim, skratiću Ja tebe i za glavu! A onda čujem, bilo je to 5. aprila 1957, da se sprema velika proslava godišnjice NDH.
E, nećete ga proslavljati ove godine, dok je mene živa!
