Kada je guverner Krfa, Andrea Pisani, pokušao da nametne katoličke običaje i izgradi mermerni oltar u pravoslavnom hramu, navodno u čast Svetom Spiridonu, koji je Krf oslobodio od turaka, pravoslavni vernici su stali čvrsto u odbranu svoje vere. Nakon toga je Sveti Spiridon u snovima upozorio guvernera da to ne čini, a kada se guverner oglušio o njegove reči, vernici su svedočili sili i pravdi ovog velikog svetitelja, koga danas proslavljamo.
U istorijske izvore koji svedoče o autentičnosti događaja o proterivanju papskih vladara i namesnika sa ostrva Krfa, spadaju istorijske beleške koje je ostavio veliki svetitelj naše Crkve, Sveti Atanasije Paroski. Svi bi trebalo da se zamislimo šta nam poručuje sledeći događaj:
U zoru 11. avgusta 1716. godine, Sveti Spiridon, svetac zaštitnik ostrva, pojavio se ispred neprijateljskih redova držeći u desnoj ruci svetlucavi mač. Njegov strog i grandiozan izgled užasnuo je napadače, koji su počeli da se povlače. Hagareni, uspaničeni najstrašnijim prisustvom svetitelja, napustili su bojno polje, spasavajući svoje živote. Ovo veliko čudo postalo je poznato po celom ostrvu. Turci su za sobom ostavili 120 topova, veliki broj oružja, municije, životinja i hrane.
Posle ovog moćnog, iznenađujućeg i najočiglednijeg čuda, venecijanski vladar, guverner i general-kapetan Krfa Andrea Pisani, koji je pripadao latinskoj crkvi, želeo je da podigne katolički oltar unutar Pravoslavne crkve Svetog Spiridona, na čemu je insistirao i latinski kardinal ostrva Francisko Frangipani.
Frangipani je rekao da bi bilo veoma dobro i sveto delo da se u crkvi Svetog Spiridona sagradi skupoceni mermerni oltar, kako bi unutra mogli da vrše latinsku liturgiju. „Vaša ekselencija će moći da čuje misu na svom jeziku kada ste tamo“, rekao je. Njegov savet svideo se namesniku, i on je naredio da se materijal odmah pripremi.
Međutim, pre nego što je materijal bio spreman, učinilo mu se umesnim da pozove sveštenike te crkve (u kojoj su bile smeštene mošti božanskog Spiridona) i sazna na koji način bi oni mogli da budu od pomoći. Čim su čuli neočekivanu vest, otvoreno su mu rekli da je to opasna inovacija i ni na koji način nisu želeli da mu pomognu u njegovom planu. Guverner je ljutito odgovorio da će i ako ne budu voljni da pomognu, on kao vrhovna vlast činiti kako želi i da će zapovediti da se materijal dopremi ispred svetiteljeve crkve. Tako se skupio azbest, gips, mermer i ploča od odabranog mermera, naročito izrađena za oltar.
Te noći u snu, guverner je ugledao čoveka u monaškoj rizi kako mu govori: „Zašto mi smetaš i zašto uznemiravaš moju decu? Znaj da to što nameravaš da uradiš nije u tvoju korist“. U zoru je pozvao kardinala Frangipanija u svoju sobu (tj. onoga koji mu je dao ideju) i detaljno mu ispričao san. Kardinal je rekao: „Mi, kao hrišćani, ni na koji način nismo dužni da verujemo u snove, niti da ih uopšte prihvatamo kao stvarne. Ovo svakako treba da smatrate, gospodaru, očiglednim iskušenjem đavola, kojim protivnik uznemirava dobro, da bi se zabavio i sprečio takvo najpobožnije delo“. Namesnik se umirio, potpuno ubeđen u reči bogoslova.
Te noći, guverner je ponovo video istog monaha u snu kako mu preti grubo govoreći: „Znaj sasvim izvesno da ćeš se pokajati, ako smetaš mom svetom domu, jer nema koristi od toga“. Vladar je bio prestravljen ovim upozorenjem. Nije opet čekao da svane, već je odmah pozvao Frangipanija. Ispričao mu je sve do detalja o viziji, opisao svoju malodušnost i rekao da ga je obuzeo toliki strah, da se ne usuđuje da dovrši nameravano. Tada teolog reče: „Gospodaru moj, znaj, da ako se plašiš od činjenja ovog svetog dela za koje si se odlučio, ljudima ćeš se činiti kao da nemaš pravog rasuđivanja, jer veruješ u snove koje je dočarao đavo“.
Guverner je bio ispunjen hrabrošću ovim rečima i kako je došao dan, a to je bio 11. novembar 1718. godine, otišao je u crkvu svetitelja da se pokloni. Pratili su ga oni iz njegovog dvora (zajedno sa gradskim inženjerom) kako bi izmerili površinu prema dužini, širini i visini za izgradnju oltara. U to vreme, najstariji sveštenik Marinos Vulgaris Sakelarios i glavni sveštenik Spiridon Vulgaris stajali su pred namesnikom i poniznim glasom ga molili da ne vrši takvu novotariju, kako se ne bi zamerio svetitelju. Međutim, kada ih je čuo, pobesneo je, zapretivši da će ih, ako ne postupe kako želi i ućute, poslati u Veneciju okovane, da budu bačeni u tamnicu, da nikada više ne ugledaju svetlost dana. „Ne nameravam da učinim neko nezakonito delo“, rekao je, „nego da postavim oltar, sveto i bogougodno delo!“ Sveštenici su bili bačeni u očajanje i užasnuti njegovim pretnjama, a sa ostalim prisutnim pravoslavcima – kojih nije bilo malo – potrčali su u pomoć Božiju. Otvarajući kovčeg sa moštima velikog oca našeg, pevali su molitve, prolivajući obilne suze, nadajući se da će sprečiti namesnikovu zlu nameru.
Oko ponoći 12. novembra, na dan kada su zanatlije očekivale da počnu sa radom, začule su se munje i grmljavina – gromovi, jedan za drugim. Tada je stražar guvernerove rezidencije video monaha kako mu prilazi držeći upaljenu baklju u ruci. Stražar ga je, po proceduri, pitao jednom, pa dvaput: „Ko si ti? Kuda ćeš?“ I pošto nije dobio odgovor, podigao je musketu da bi ubio posetioca. Ali tada monah odgovori: „Ja sam Spiridon“. Čim je to rekao, zgrabio je stražara za ruku i velikom silom ga izbacio na trg Spianada u gradu Krfu, u blizini crkve Raspeća. Tamo se stražar našao kako stoji uspravno na obe noge držeći oružje kao i ranije.
Odmah nakon toga, svetitelj je zapalio magacin dvorca. Ekstremne vrućine izazvale su urušavanje zgrada koje su se nalazile u guvernerovoj palati i svega oko nje. Guverner je ubijen unutra, vrat mu je bio zgnječen između dve grede tako da je izgledalo kao da su tu postavljene za tu svrhu. Bogoslov Frangipani je pronađen ispred zidina citadele u jarku, u koji se slivao sav sadržaj gradske kanalizacije. Dobio je pravedan predukus svoje nagrade za svoje savete i svoje držanje (kao papiste). I mnogi drugi su ubijeni, i muškarci i žene, jedni iz dvora, a drugi ne, oko devet stotina duša.
Otprilike u to vreme dogodila su se i dva druga strašna znaka:
Prvo: Iste noći veliko srebrno kandilo, koje je namesnik okačio pred svetiteljevim moštima kao žrtvu, palo je na zemlju i njegovo postolje se razbilo, iako je bilo okačeno veoma jakim lancem. Nijedna od brojnih drugih uljanica nije pala niti pretrpela nešto slično. A šta se desilo sa uljnom lampom (tačnije, postoljem) je očigledno i danas, jer je ponovo okačena na isti način na koji je pronađena, kao dokaz incidenta.
Drugo: U istom trenutku, što su kasnije potvrdili oni koji su se bavili ovim događajem, munja je udarila u sliku guvernera u Veneciji i spalila je, ne oštetivši išta drugo u kući. Njegova braća i rođaci su to odmah protumačili kao loš znak za guvernera.
Ostali latinski mirjani i sveštenstvo, ili bolje rečeno „Prevedori“, kako su ih zvali, latinski episkop, drugi činovnici i građani, koliko ih je živelo u gradu Krfu (jer je u njemu bio episkopski dvor i mnogi drugi), dali su zapovest da se pomenuti građevinski materijal odnese iz Svetiteljeve crkve. Iskoristili su materijal na drugom mestu, osim mermerne ploče koja je bila isečena za oltar. Ovo je sa poštovanjem odneto u njihov takozvani „duomo“, koji je katedrala njihove sopstvene metropole, u veliki oltar. I danas se tamo može videti kako leži nisko na boku.
Vojnik, koji je toga dana bio stražar u zamku, vikao je iz sveg glasa, govoreći: „Sveti Spiridon je učinio ove velike i strašne stvari“. I on bi onda do detalja ispričao celu priču. Zato su ga Latini, ne mogavši da podnesu sramotu, tri dana kasnije otpratili u Italiju.
Ovo je priča o strašnom i značajnom događaju koji se dogodio u gradu Krfu, zahvaljujući prebožanstvenom Spiridonu – skoroposlušniku i pokrovitelju grada i cele Crkve. Treba brižljivo da uzememo u obzir te okolnosti, koje dokazuju da se tako sve i dogodilo, tako da neprijatelji istine ne mogu da praznoslove, govoreći da je paljevina skladišta slučajnost, od koje su guverner i ljudi oko njega umrli.
Sv. Atanasije Paroski
