Hadži Ruvim je bio jedna od ključnih ličnosti srpske istorije s kraja 18. i početka 19. veka. Kao duhovni vođa, prosvetitelj, umetnik i protivnik osmanske vlasti, svojom žrtvom je ostavio dubok trag u borbi za oslobođenje Srbije.
Rođen 1752. godine kao Rafailo Nešković (ili Nenadović), odrastao je u duhovnim krugovima i školovao se u manastirima Fruške gore. Postao je istaknuti iguman manastira Voljavča, a kasnije arhimandrit manastira Bogovađa. Pored svoje svešteničke uloge, bio je i veliki ljubitelj umetnosti, posebno ikonopisa i duboreza. Njegov prosvetiteljski rad ogledao se u osnivanju škola i biblioteka, čime je doprineo razvoju obrazovanja u Srbiji.
Kao aktivan učesnik u pripremama Prvog srpskog ustanka, Hadži Ruvim je odigrao važnu ulogu u okupljanju srpskih knezova i organizovanju otpora protiv osmanske vlasti. Njegove veze sa srpskim starešinama i duhovnim centrima bile su od velike važnosti za jačanje srpskog nacionalnog identiteta. Godine 1803, u manastiru Bogovađa, organizovao je pisanje žalbe sultanu protiv zlostavljanja janičara, što je dodatno privuklo pažnju dahija na njega.
U senci sultanovog obećanja da će određena prava biti obezbeđena Srbima u Beogradskom pašaluku, ipak dolazi do sukoba. Dahije, potpuno van kontrole Porte čine zulum nad narodom koji traži pravdu od svojih knezova. Jedan od prvih zaverenika koji pomogao svojim ugledom, ali i poznavanjem jezika, pa je tako učestvovao u sastavljanju pisma koje su srpski knezovi uputili sultanu kako bi ga obavestili o stanju u pašaluku i zamolili da se suzbije samovlašće dahija. Iako je čitav susret Hadži Ruvima, njegovog učenika Hadži Đere i 12 knezova održan u strogoj tajnosti u Bogovađi januara 1803. godine, glas do njemu dospeo je do dahija. Naime, jedan verolomni monah obavestio je dahije o zaveri koja se kuje, što je dovelo do još većih problema po Srbe, a i samog arhimandrita. Dodatni problem predstavljao je i Ruvimov sukob sa lokalnim subašom, koji i pored zalaganja njegovog rođaka kneza Alekse Nenadovića nije bio zamenjen.
Saznavši da se sprema osveta dahija, Hadži Ruvim napušta Bogovađu i sklanja se prvo u manastir Nikolije, zatim u Studenicu i napokon na Svetu Goru. Njegova podrška ipak ne prestaje. Preko poverljivih ljudi šalje četrnaest pisama u kojima narod poziva na ustanak protiv dahija.
U Srbiju se vraća početkom jeseni, ali niz događaja koji je pokrenut tokom sastanka u Bogovađi brzo dobija svoj konačni oblik. Po povratku saznaje da je knez Aleksa Nenadović uputio tajno pismo austrijskom zapovedniku Mitezeru u Zemunu u kome ga moli za pomoć Austrijskog carstva u borbi protiv dahija. Ni ovaj put sreća ne prati ustanike. Pismo je presretnuto od strane dahija, koji smatraju da je pisac upravo Hadži Ruvim. Uprkos molbama kneza Alekse, Ruvim odbija da napusti zemlju i piše mu da je „umoran od bežanja i skrivanja“. Ova odluka koštaće ga i života, ali želja za slobodom bila je jača.
Osveta dahija bila je brza i nemilosrdna. Na dogovoreni dan, 4. februara 1804. godine, turski zapovednici izvršili su hapšenje i pogubljenje istaknutih srpskih knezova, trgovaca, seljaka, sveštenika i svih onih koje su sumnjičili za zaveru protiv janičara.
Jedna od žrtava „seče knezova“ bio je i Hadži Ruvim. U danima pre samog čina, dobija poziv od beogradskog mitropolita Lotonija da dođe u Beograd kako bi ga izvestio o dešavanju u narodu. Ovo je bila samo dobro smišljena zamka, pošto je mitropolit po Ruvimovom dolasku, a u strahu od Aganlije, obavestio Turke o njegovom dolasku. Zatočili su ga u tamnici Beogradske tvrđave i podvrgli užasnom mučenju. Po nekim navodima, surovost je išla toliko da su mu otkidali delove mesa mašicama, a sve u nameri da otkrije gde se skrivaju ustanički zaverenici. Nije odao ni jednog. Zavet dat u Bogovađi bio je jači i od straha od smrti.
Hadži Ruvim Nešković pogubljen je nekoliko dana kasnije ispred čuvene Stambol kapije. Posle puno ubeđivanja i podmićivanja, beogradski Srbi uspeli su da dobiju njegovo telo i polože ga u porti Saborne crkve.
Cilj „seče knezova“ bio je da se narod zaplaši i obezglavi, ali je ovaj strašni događaj samo potpalio vatru nezadovoljstva koja će prerasti u Prvi srpski ustanak. A jedna od najsjajnijih njegovih iskri bio je upravo Hadži Ruvim.
Hadži Ruvim je ostao upamćen kao simbol srpske borbe za slobodu, prosvetiteljstva i kulturnog razvoja. Njegovo nasleđe obuhvata ne samo njegov doprinos u nacionalnom pokretu, već i njegov rad na širenju pismenosti, umetnosti i duhovnosti među Srbima. Njegova ličnost i danas inspiriše kao primer požrtvovanosti i vizije za bolju budućnost srpskog naroda.
