Sportista mora da bude voljen. To je u opisu njegove profesije. Uzalud mu sve ako nije voljen jer onda nije po ukusu navijača. Kada postane voljen, uđe u srce i dušu svih, a kada još osvoji i sve moguće ovozemaljske medalje onda zaradi i titulu legende. Taj status je pre skoro pola veka stekao čuveni košarkaš Partizana i reprezentativac Jugoslavije Dražen Dalipagić, u svetu poznat kao Praja. Bio je i ostao istinska jugoslovenska zvezda.
A kako ga ne bi svuda voleli kada je staru Jugu svojim koševima uveseljavao više od jedne decenije. Sa „plavima”, kako su im tepali od Postojne do Dorjana, osvojio je čak 12 medalja. Na Olimpijskim igrama (zlato, srebro, bronzu), na svetskim (zlato, srebro, dve bronze) i evropskim prvenstvima (tri zlata, dve bronze).
Kao nacija smo bili nepodnošljivo ponosni na košarkaše. U to vreme deca su uspavljivana pričama o velikim pobedama zlatnih dečaka. Bila su to vremena kada je jugoslovenska košarkaška prepotencija imala realnog uporišta u stvarnosti.
Kada je proslavio punoletstvo nije ni slutio da će dosegnuti do nebeskih svodova u igri pod obručima. Odrastao u neposrednoj blizini Veležovog igrališta gde je maštao da jednog dana obuče dres „rođenih”. Hladna i bistra Neretva sa kamenitim obalama, predivna Buna, uski kameni sokaci, Stari most, šadrvani, dućani, prolećni behar, u baštama zrele kajsije, trešnje, grožđe i eto milion razloga zašto su sva mostarska deca bila vezana za svoj grad i Velež.
Detinjstvo
Zaigrao je na turniru „Mostarskih mahala” gde su ga primetili Veležovi skauti i pozvali da trenira. Bio je na putu da ostvari životni san i postane centarhalf najdražeg kluba. Dobio je dres sa brojem pet i četiri godine bio nezamenjiv u pionirima. Mostarac ne bio bio Mostarac kada još kao „klinjo” ne bi dobio nadimak po kojem ga je grad znao. Prozvali ga Prajo, po tadašnjem centarhalfu Veleža. Bio je ponosan, sa užitkom je prihvatio da ga tako zovu.
„Kao pravi Mostarac, naravno da sam i ja bio veliki navijač Veleža. U tom klubu, na stadionu koji je bio samo stotinak metara udaljen od moje kuće i ja sam počeo da treniram fudbal“, pričao je o svom sportskom početku Dražen Dalipagić.
Mnogo više je voleo fudbal nego školu. Skromna i tiha porodica, otac službenik i majka koja je radila u porodilištu, su brinuli zbog toga, ali nisu mu zabranjivali da se bavi sportom. Lepo vaspitanje doneo je iz roditeljskog doma. Vaspitavan u proleterskom duhu sa jasno iskristalisanim sistemom vrednosti. Stariji brat Saša je branio za juniorski tim Veleža, ali se neočekivano prebacio na košarku, gde je u Lokomotivi vrlo brzo postao jedan od najboljih igrača.
Ozbiljniji pristup košarci
Tada se i Prajo prvi put pokolebao pa je jedno vreme leti igrao fudbal, a zimi košarku. To mu je i pomoglo tokom karijere. Godine 1969. na radnoj akciji u Zagrebu ekipa njegove brigade je pobedila u košarci i tad je odlučio da se ozbiljnije posveti toj igri.
Napunio je 17 kada ga je brat Saša odveo da „neobavezno” trenira. Za godinu dana je izrastao preko deset santimetara i brzo je zaigrao za prvi tim. Već na startu počeo je da trpa po 20, 25 koševa na utakmici. Dobar glas se daleko čuje pa je dobio ponude Jugoplastike, Bosne i Partizana, a Crvena zvezda se interesovala preko svog Mostarca Dragiše Vučinića. Bio je čak i potpisao za Jugoplastiku, ali presudio je Ranko Žeravica, trener Partizana, koji mu je obećao da će odmah dobiti šansu da igra. Zbog autograma za „crno-bele” je jedno vreme pauzirao jer nije imao ispisnicu iz Lokomotive, pa je bio suspendovan od strane Saveza.
„Momčino, ti si dobar sirovi materijal i učiniću sve da ti pomognem da uspeš. Ne propuštaj šanse, jer za njih nema biroa kao za izgubljene stvari“, rekao mu je Žeravica, koji je došao četiri dana u Mostar da ga trenira i odmah „ukapirao” o kakvom je biseru reč.
Mašina za koševe
Nije imao Slavnićevu visprenost, Delibašićevu eleganciju, Kićanovićevu eksplozivnost, tehniku, Ćosićevu mudrost i znanje, Dalipagić je jednostavno bio mašina za koševe. Snažan, radan, uporan, disciplinovan„ ruke „meke kao pamuk” uprostio je košarkašku igru do maksimuma. Bio je onaj mirni, tihi, sjajni igrač zlatne generacije, jednako pristojan i u pobedi i u porazu. Oni su nas odučili od osrednjosti. Bili smo u svetskom vrhu.
Uvek gladan koševa, cepao je mrežicu iz svih pozicija, ali uglovi terena su mu bili omiljeno mesto. „Ćoškario” je nepogrešivo. Sticao se utisak da iz ugla terena nije mogao da promaši. Koš, koš i samo koš, i danas je sa 33,7 poena po utakmici najbolji strelac u istoriji Partizana. Da su u vreme kada je stigao u Beograd bile „trojke” taj prosek bi bio još veći.
Posle samo četiri godine igranja za Partizan i reprezentaciju Jugoslavije jedan od utemeljivača jugoslovenske škole basketa i Prajin košarkaški otac Ranko Žeravica, koji je obično bio škrt na komplimentima, je samo potvrdio ono što mu je rekao u Mostaru u leto 1971. godine.
„Dražen Dalipagić je sigurno jedan od najboljih igrača na svetu. Prevazišao je sva moja očekivanja zadržavši svoje ljudske kvalitete, koji ga još više ističu. Uneo je u našu košarku nešto od igre američkih profesionalaca: skok, čvrstinu, stabilnost, moć, koncentracija. Sa njim je naša igra postala neuporedivo ubojitija, jer ga je veoma teško zadržati. Uostalom rezultati „plavih” momaka najbolje govore o Dalipagićevim kvalitetima“, tvrdio je Žeravica.
Praja je uvek bio konstanta u igri jugoslovenske reprezentacije. Imao je najmanje oscilacija, redovno je bio najbolji strelac na velikim takmičenjima. Tri puta je zvanično izabran za najboljeg košarkaša Evrope (1977, 1978, 1980), a 1978. godine je bio i najbolji sportista Jugoslavije. Po današnjim standardima sa visinom od „samo” 197 centimetara ni slučajno ne bi mogao da igra krilo, ali sa fantastičnim odrazom sa lakoćom je izlazio na kraj i sa daleko višim rivalima.
Prvi izveo „alej-ap“
U kartoteci tadašnjeg „Jugoslovenskog instituta za fizičku kulturu” je ostalo zapisano da je Dražen Dalipagić imao ubedljivo najveći odraz od svih reprezentativaca koji su testirani u tom institutu. Praja se iz mesta bez zaleta odražavao 90 cantimetara. Zato nije nikakvo čudo što je zakucavao preko mnogo viših igrača od sebe. Svi centri tog doba su bili živi svedoci njegovih atraktivnih zakucavanja. Da je u to vreme bio „jutjub” od njegovih zakucavanja se mogao napraviti polusatni atraktivni film.
On i Dragan Kićanović su prvi na ovim prostorima izveli, moderno rečeno „alej-up”. To su prvo radili spontano, zavisno od situacija na terenu, a onda je sa njima Žeravica počeo da uvežbava tu kombinaciju koja je još pre četiri decenije dovodila publiku do delirijuma. Međutim, FIBA im je „dohakala”; uvedeno je pravilo da se zabranjuju dodavanja iznad visine obruča. Jednom kada su to uradili na treningu Žeravica je „poludeo”, prekinuo trening i rekao:
– Dosad sam vas puštao da to radite po osećanju, a sada je vreme da nešto i teoretski naučite o tom štosu.
Odbio čuvene Seltikse
Posle Olimpijskih igara u Montrealu (1976) dobio je poziv Boston Seltiksa da zaigra za njih i bude prvi Evropljanin u NBA ligi. Po dolasku u Boston, dočekao ga je čuveni Red Ojerbah, trener koji je sa Seltiksima osvojio devet NBA titula. Za njega nije bilo dileme da li Dalipagić zaslužuje da igra u najjačoj ligi na svetu. U tamošnjim novinama je osvanuo naslov: „Skačući Jugosloven” (Yumping Yugo).
– Posle sedam dana rada u Bostonu Red Ojerbah je pozvao legendu Bostona Džona Havličeka i rekao: ,Ovo je tvoj naslednik`. Oni su me hteli, ali ja nisam prihvatio. Da sam prihvatio to bi značilo da više nikada ne bih zaigrao za reprezentaciju Jugoslavije. Propisu su bili takvi. Ubeđivali su me da ostanem, ali nisam pristao. To je bila prevelika cena – sećao se Praja tih dana.
Rekord 70 poena
Bio je već veteran kada je oborio sve rekorde u broju koševa na jednoj utakmici. Rejer iz Venecije je 25. januara 1987. dočekao favorizovani Virtus iz Bolonje. Domaćin je pobedio 107:102, a Dalipagić je u tom meču postigao neverovatnih 70 koševa. Za to su mu bile potrebna samo 32 šuta (23:18 za dva, 9:5 za tri poena) iz igre. Sa linije slobodnih bacanja je šutirao 19:19. Neverovatno.
Tri godine je bio najbolji strelac italijanske lige sa prosekom od preko 30 koševa po utakmici (30,8, 36,5, 36,3). Ušao u anale i po tome što je čak 50 puta na prvenstvenim mečevima davao preko 50 poena.
Posle povratka iz Bostona očekivao ga je i odlazak u JNA. Prilikom odlaska Red Ojerbah mu je poklonio knjigu sa posvetom:
„Prijatelju za koga se nadam da ču ga jednog dana videti u dresu Boston Seltika”.
Čovek košarka
Ojerbahu se želja nije ispunila. Dalipagić nikada nije otišao preko „bare”. Posle Partizana igrao je u Italiji gde i danas drži neke rekorde po broju koševa. Jednu sezonu je zajedno sa prijateljem Mirzom Delibašićem proveo, a gde drugo nego u kraljevskom klubu – Realu iz Madrida. Karijeru je na insistiranje velikog drugara Moke Slavnića završio u Crvenoj sezoni (1991).
„Prošlo je toliko vremena i verujem da nema baš mnogo onih koji znaju ko je Dražen Dalipagić. Današnja deca nemaju pojma ko je Praja. Nestalo je skoro sve u šta sam nekada verovao. Sve vrednosti kojima sam se divio i po kojima sam vodio svoj život, više ne vrede. I kako sada da pričam o košarci. Mirno spavam, zadovoljan sam što sam takav a, eto, ima ljudi koji me se sete“; kao i uvek iskren je Praja koji poslednjih godina nije baš rado pričao za novine.
Trofeji, omiljenost, velike partije, koševi, fer-plej… sve to je posedovao Dražen Dalipagić. Bio je deo našeg detinjstva, našeg odrastanja, bio je simbol boljih i srećnijih vremena. Bio je gospodin i vanserijski košarkaš. Bio je raketa sa kojom je Jugoslavija dohvatila svemir. Bio je as jugoslovenske košarke i to uvek samo košarke. Došao je iz sveta lepo vaspitane dece i svi su ga voleli, a to je kao što je rečeno na početku, cilj svakog sportiste.
U subotu 25. januara u Beogradu u 74. godini je preminuo Dražen Dalipagić, jedan od junaka sa postera. Dragi Prajo neka ti je laka zemlja. Nama pođenim pedesetih, šesdesetih si usrećio detinjstvo i mladost.
