U pravoslavnom društvu ponekad postoji mišljenje da hrišćanin ne treba da razmišlja o novcu. Ovo je mit. Ne morate da razmišljate o novcu ako živite u uslovima naturalne privrede ili ako je neko drugi odgovoran za vaše materijalno blagostanje. Odrasla osoba koja živi u savremenom društvu ne može a da ne razmišlja o materijalnom blagostanju sebe i svojih najmilijih. Drugo je pitanje kako mi o tome razmišljamo.
Tri mita
Na primer, možete sanjati o bogatstvu: „Da imam mnogo novca, rešio bih sve svoje probleme“. I ovo je mit. Zamislite sliku: veoma bogat čovek dolazi u ordinaciju psihoterapeuta, tužno seda u stolicu i… počinje da se žali na svoja iskustva zbog nedostatka novca. Čudno? Ipak, mnogi psiholozi su radili sa takvim klijentima. Novac nikada neće biti dovoljan za nekoga ko ga je učinio smislom svog života. I često ih zaista pretvaramo u same sebi cilj, što i ne čudi – sredina u kojoj živimo prožeta je kultom novca. Pomisao na novac je u vazduhu, nemoguće ga je jednostavno odbaciti. Prema većini, novac je status, moć, dokaz ličnog bogatstva u očima društva. Na kraju krajeva, svako poznanstvo počinje pitanjem „gde radite?“ i od ocenjivačkog pogleda s kojim nam novi poznanici gledaju odelo. Šta je sa sastancima drugova iz razreda? Na šta da idete ako „niste postigli ništa u životu“, ako se ne možete pohvaliti skupim stranim automobilom ili stanom u elitnom stambenom kompleksu?
Međutim, postoji i potpuno suprotan stav. „Novac je prljavština“, „Trudom pravednika se ne prave kamene odaje“ – to se često može čuti, na primer, među pravoslavcima. Kao da je sama činjenica bogatstva nešto za osudu i sram, a siromaštvo i beda su znak pravednosti. Veoma zgodna pozicija za osobu koja ne želi da radi i da se trudi. Možete se čak i ponositi svojim siromaštvom. Ovo je mnogo lakše nego tražiti pristojan posao, poboljšati svoj profesionalni nivo ili savladati novu specijalnost. Ipak, i siromaštvo je mit kada ne govorimo o deci, starima, bolesnima, odnosno onima kojima je socijalna podrška zaista potrebna. Radno sposoban član društva, čak i u situaciji ekonomske krize, može naći način da obezbedi sebi i svojoj porodici. Možete, naravno, ne tražiti izlaz, već jednostavno leći na sofu i sklopiti ruke. Ali to nije neizbežno, već lični izbor osobe. I sami smo odgovorni za svoje izbore.
Želje i potrebe
Da bi odnosi sa novcem postali koliko-toliko harmonični, prvo moramo prestati da ih idealizujemo i obezvređujemo. Novac nije super vredna stvar ili objekat prezira. To je sredstvo koje nam omogućava da zadovoljimo potrebe. To su potrebe sa kojima se prvo treba pozabaviti. Pa šta hoćemo od novca?
Uobičajeno, sve naše istinske „želje“ mogu se podeliti u tri kategorije: osnovne potrebe, želje i težnja za usavršavanjem. Osnovne potrebe su minimum koji je čoveku potreban da bi preživeo. Moja baka je tokom rata imala samo jednu haljinu. Uveče ju je oprala, a ujutru još mokru obukla i otišla na posao. Ova haljina je bila minimum koji joj je obezbedio potrebu za odećom. Ako je čovek obuven, obučen, ne gladuje, ima krov nad glavom, možemo reći da su mu osnovne potrebe zadovoljene. Ovde ne govorimo o kvalitetu života.
Međutim, u ovom režimu je nemoguće postojati dugo. Opstanak se uvek dešava na štetu naših sopstvenih resursa – i mentalnih i fizičkih. A resursi pre ili kasnije ponestaju. Dakle, čovek se ne može ograničiti na zadovoljavanje osnovnih potreba. A onda se javljaju želje. Imati dve haljine umesto jedne je želja, a ne potreba. Treba mi jedna haljina, ali hoću drugu, jer je zgodnija, praktičnija, a osim toga, neprijatno mi je da ujutru mokra hodam. Ovo postavlja pitanje kvaliteta života. Želim sebi da dozvolim da jedem ne samo hleb, već i da ga namažem puterom, želim da idem na odmor, želim da imam ne samo nekakav krov nad glavom, već normalan dom, želim da steći obrazovanje – jasno je da se sa zadovoljavanjem ovih i mnogih drugih „želim“ kvalitet života poboljšava. Postoji prilika da se živi, a ne preživi. Ali još uvek je teško razvijati se u takvim uslovima, jer još uvek nema viška. A razvoj zahteva višak.
Sa dve haljine u ormanu mogu, naravno, da se smirim i da ih nosim uz patike ili cipele. Ali imam novu želju – da kupim cipele koje bi odgovarale haljini. Šta je ovo? Ja bih to drugačije nazvala – želja za najboljim ili želja za savršenstvom. Moja deca su završila srednje obrazovanje – sada mogu da im pružim i visoko obrazovanje. Moja porodica i ja živimo u jednosobnom stanu – možemo da poboljšamo uslove života.
Strast ili hir
Kako čovekovo bogatstvo raste, javljaju se nove želje o kojima ranije nije mogao ni da razmišlja. A u isto vreme, ove želje ga podstiču na dalji razvoj. Nastoji da se profesionalno razvija i stiče nova znanja. Što više može, ima više šansi da ostvari svoje planove.
Postoji još jedna vrsta želje – strast ili hir. Koliko god haljina da kupite, to još uvek nije dovoljno, bez obzira na to kako poboljšate svoj dom, još uvek nije dovoljno dobro. Strast se ne može zadovoljiti, jer se iza nje krije neka sasvim drugačija, nesvesna potreba. Ako primetite da ste opsednuti žeđu za sticanjem, da zadovoljavanjem svojih želja nanosite štetu sebi i svojim najmilijima, vreme je da razmislite o motivima svojih postupaka. Najverovatnije, iza njih stoji neka vrsta psihološkog razloga. Strast nema nikakve veze sa našim istinskim potrebama, čak i ako vam se još jednom učini da vaša buduća sudbina zavisi od ove dvadesete, četrdesete, sto prve haljine.
Hirovi otežavaju planiranje budžeta. Pretvaraju novac u super vrednost i sprečavaju nas da sebi postavimo prave ciljeve.
Videti cilj i ići ka njemu je pravi način da prestanete da budete rob novca. Na kraju krajeva, oni su samo jedno od sredstava naše samoostvarenja. A sredstvo ne može biti samo sebi cilj, kao što štap kojim se jabuka obija sa grane ne može biti sam sebi cilj.
Olga Krasnikova
