Na groblju manastira Svetog Pajsija u Arizoni, u zemlji Apača, ispod njihove svete planine Grejem, pustinjski pesak prekriva humke nekoliko Srba. Monahinje nam govore o njihovim sudbinama. Ima i onih koji su preživeli ustaške pokolje. U manastirskoj crkvi Uspenja Presvete Bogorodice pokazale su nam čestice moštiju Svetih Prebilovačkih Novomučenika.
„Možete li da nam objasnite ko su bile ustaše?” – bezazleno me upita jedna monahinja. Sa nama je bilo i nekoliko američkih posetilaca. Odakle da počnem, šta da kažem, a da ne sablaznim sestrinstvo i sve te dobre ljude… Jer, priča o ustaškim pokoljima previše je gnusna, a među nama je vladala svečana, poklonička atmosfera.
Kako da im objasnim da su deca sa svojim majkama i bakama klana i kasapljena, živa spaljivana, živa bacana u kraške jame, da su rađene još gore i užasnije stvari i sve to uz ćuteće odobravanje pape Pija XII i Rimokatoličke crkve?
Osim toga, njihova zemlja, SAD, posle rata je te ustaše spasavala i ona ih je u naše dane vratila u Hrvatsku, Bosnu i Hercegovinu kako bi, uz američku pomoć, završili započeti posao. Njihovi potomci danas slave svoje pobede i „Oluje”, uvereni da su one dokaz da su sve vreme, baš kao i 1941, kao oruđe moćne zapadne civilizacije, bili „na pravoj strani istorije”.
Masakr nad Apačima
Da bih im nekako približio te užase, htedoh da priču o ustašama započnem podsećanjem na pokolj nad Apačima koji se odigrao baš tu, sa druge strane planine Grejem, kraj Logora Grant, 30. aprila 1871. godine. Videh po izrazima njihovih lica da im je i to bila potpuna nepoznanica.
Danas mislim da sam pogrešio jer sam, ne želeći da im previše dosađujem, niti da ih podučavam o njihovoj istoriji, odustao od priče o tom događaju. Neka ona bar ovde bude ispričana.
Aravaipe, ogranak ratobornog plemena Apača, odrekli su se borbe i položili svoje oružje u Logoru Grant, februara 1871. godine. Pokorili su se volji kolonizatora, nastanili se nekoliko kilometara od Logora, izgradili kuće i posejali kukuruz. Tamošnjim vojnicima donosili su seno za konje, da bi od zarađenog novca kupovali sve što im je bilo potrebno za njihovo selo.
Radili su i na njihovim imanjima. Eksperiment je izgledao potpuno uspešno. A onda su građani Tusona iskoristili dva sukoba sa pripadnicima drugog, nepokorenog plemena, da bi 30. aprila 1871. pobili sve Aravaipe. Kao u Prebilovcima, muškarci su bili odsutni, pa su ubice opkolile selo i navalile na žene i decu.
Kada su vojnici iz Logora Grant stigli, bilo je prekasno. Sahranili su oko stotinu tela, među kojima su bili samo jedan starac i jedan mladić – sve ostalo bila su deca i žene. Svi su pronađeni goli i gotovo svi su bili skalpirani. Većina je bila izrešetana mecima i dovršavana razbijanjem glava kamenjem i kundacima. Bilo je silovanih žena i dece otkinutih udova. Naknadno je utvrđeno da je tada ubijeno i iskasapljeno 136 dece i žena, i osam muškaraca.
Među 140 ubica, belih Amerikanaca bilo je svega šest, Meksikanaca je bilo 42, dok su 92 bili Papago Indijanci, koje su još Španci pokrstili u rimokatoličku veru. Oni su dvadesetdevetoro preživele, zarobljene dece odveli u Meksiko i prodali u roblje.
Poručnik Rojal Vajtmen, komandant Logora Grant, koji je poglavici Aravaipa Eskiminsinu dao svoju reč, uspeo je da ubice iz Tusona izvede na sud. Svi su oslobođeni krivice. Vajtmenova vojnička karijera bila je uništena – tri puta je morao na preki sud, da bi, pošto je godinama ostao bez unapređenja, napustio vojsku.
Kolonizatori i istorija
Ispričao sam im, potom, o ustašama, Jasenovcu, Jadovnu, Prebilovcima i Starom Brodu. Mucao sam i bio neubedljiv. Rekoh im da mi ni danas ne umemo da se suočimo sa tom najstrašnijom traumom svoje istorije. Možda i zato što smo zlikovce smatrali svojom braćom; ima Srba koji i danas tako osećaju i misle.
Neki Srbi veruju da će umanjivanjem broja svojih ubijenih sunarodnika steći naklonost kolonizatora. Poigravanje brojem žrtava, međutim, nije vezano samo za genocid počinjen nad Srbima. Tako je to sa svim „manje vrednim”, kolonizovanim narodima, čiju istoriju pišu kolonizatori.
Procene ukupnog broja starosedelaca na američkom kontinentu u trenutku iskrcavanja Španaca kreću se od osam do 100 miliona. Od tog broja, naravno, zavisi procena razmera genocida kome su ih potom podvrgli Španci, a kasnije potom Britanci. Dejvid Stanard ipak procenjuje da je ubijeno oko 100 miliona ljudi.
Sutradan, osmog februara 2023, Nikola, Stefan i ja popesmo se na svetu planinu Apača. Ime Grejem nadenuli su joj kolonizatori; Apači je zovu Dził Nchaa Sí’an. Kako smo se približavali njenom snežnom vrhu, visokom preko 3.200 metara nadmorske visine, na sunčanom nebu zgušnjavali su se oblaci.
Na jednoj padini ugledasmo rudnik – kao da je nekakav zli, paganski bog odgrizao deo planine. Oskrnavljene šume, vode i brežuljci… Apači iz rezervata San Karlos rekli su nam da se tu iskopava bakar, ali da će mnogo veće nevolje početi kada njihovu svetu Ravnicu Hrastova bude sasvim uništila jedna veoma moćna, privatna, multinacionalna rudarska kompanija. Potražih na internetu njeno ime. Zove se – Rio Tinto.
