Početna » Društvo » Srbija na dnu po broju donora organa: Nedostatak zakonskog rešenja najveći problem

Jedan donor može spasiti osam života

Srbija na dnu po broju donora organa: Nedostatak zakonskog rešenja najveći problem

Oko 2.000 građana Srbije čeka najvažniji poziv u životu – onaj za transplantaciju organa. Trenutno 1.000 građana čeka rožnjaču, 600 bubreg, 80 jetru, 50 srce…

Broj transplantacija je, međutim, poslednjih godina znatno pao. Tome je, kao i u većini zemalja sveta, doprinela i pandemija korona virusa, tokom koje se ovi zahvati nisu vršili. Ali nakon pandemije taj broj se nije vratio na raniji nivo. Primera radi, ranije smo godišnje imali više od 60 transplantacija, a od početka 2024. je bilo tek 19 kadaveričnih (sa preminulog donora) transplantacija.

Debata u društvu

Kako bi se povećao broj donora, a samim tim i broj transplantacija, ovog meseca je aktivirana i kampanja „Najvažniji poziv u životu“. U njoj je učestvovao i ministar zdravlja Zlatibor Lončar. On je tom prilikom, između ostalog, rekao i to da o doniranju organa nije bilo sastanka s predstavnicima Srpske pravoslavne crkve (SPC), da s njima razgovori o tome „maltene uopšte ne idu“ i da smatra da bi svi trebalo da se izjasne o doniranju, kakav god odgovor bio.

Kazao je da je više puta uputio poziv na razgovor sa patrijarhom Porfirijem, te da je i tim lekara spreman da odgovori na sva pitanja predstavnika Crkve.

Odgovor SPC možete pročitati ovde:

Medijske manipulacije usmerene protiv SPC: Istina o transplantaciji organa

Zakon čeka u Skupštini

No, u međuvremenu se čeka i na usvajanje izmena zakona koji bi mogao da poveća broj transplantacija. U Srbiji je Zakon o presađivanju ljudskih organa stupio na snagu sredinom 2018. godine. Predviđao je da su svi građani donatori organa nakon moždane smrti. Osim ako se o tome ne izjasne drugačije tokom života ili ako se u trenutku njihove smrti transplantaciji izričito ne protive njihovi srodnici, supružnici ili partneri.

Međutim, Ustavni sud je 2021. godine, a nakon inicijative koju je podneo SRS, osporio taj član zakona. Usledile su izmene i dopune zakona, koji je Vlada Srbije poslala parlamentu na usvajanje. Ali taj akt do danas nije došao na dnevni red. Tako je zasad za čitav postupak još uvek potrebna saglasnost porodice preminulog.

Sve u svemu, dok se nešto ne promeni, Srbija i dalje ostaje na dnu evropske tabele po broju donora organa – na milion stanovnika imamo ih manje od pet, dok susedna Hrvatska ima više od 30 i nalazi se u vrhu liste, uz Španiju, koja je na prvom mestu, zatim Portugal, Sloveniju, Švedsku, Norvešku… A za ukidanje liste čekanja za transplantaciju organa u Srbiji potrebno je najmanje deset donora na milion stanovnika.

Važno je napomenuti i još neke činjenice: jedan donor može da spase osam života i, statistički gledano, 20 puta veća je šansa da nam zatreba organ nego da budemo donor. Statistika pokazuje i da samo deset odsto pacijenata kod nas doživi transplantaciju organa.

„Život sveden na iščekivanje smrti“

Željka Bojić dve godine čeka na transplantaciju jetre. Kako je ispričala za NIN, svojevremeno je, nakon što joj je nađeno kamenje u žučnoj kesi, otišla na rutinsku operaciju. Ona će joj, kako će se ispostaviti, promeniti život iz korena. Nakon te operacije javile su se komplikacije. Mesec i po dana kasnije je hitno operisana i tada je, baš na svoj rođendan, dobila novu šansu za život.

„Nakon oporavka, ja sam manje-više živela normalan život kao i bilo koja zdrava osoba, pila sam određenu terapiju, odlazila na kontrole i to je išlo nekim svojim tokom. S vremena na vreme su mi se javljali ataci holangitisa, to je medicinski termin za upale u žučnim kanalima, koji su nažalost bili očekivani nakon te intervencije koju sam imala. Ono što nisam znala jeste da će baš ti ponavljani upalni procesi dovesti moju jetru u stadijum ciroze. Prvi put mi je transplantacija pomenuta na jednoj u nizu kontrola i bilo je to kao grom iz vedra neba, jer sam se u tom trenutku osećala dobro i mislila sam da sam zdrava“, navodi Željka Bojić.

Kako kaže, ljudi u današnje vreme definitivno nisu svesni pojma prolaznosti života i onog čuvenog – tanka je linija između života i smrti.

„Linija života je tanka linija po kojoj svi hodamo svakodnevno, ne sluteći da možemo vrlo lako da se spotaknemo i pređemo na onu drugu stranu. Po ovoj drugoj liniji je mnogo teže hodati i držati balans. Kad čekate transplantaciju organa, praktično hodate ka smrti i jedino što može da vas u tom trenutku okrene na drugu stranu i da vas spase jeste novi organ. Međutim, samo čekanje na novi organ nosi jako mnogo ograničenja. Vaš život se svodi na razdoblje između dve kontrole. Ne možete da pravite nikakve planove, prvenstveno jer ne znate kakvog ćete se zdravstvenog stanja sutra probuditi, a onda zato što morate 24 časa dnevno biti dostupni, jer nikad ne znate kad spasonosni poziv može da se desi“, priča ona.

Pacijent s novim srcem: Svima bih poručio da kažu „da“

Prošlog vikenda je iz bolnice otpušten pacijent Zoran Josifović (54), kojem je na Institutu za kardiovaskularne bolesti „Dedinje“ 5. oktobra urađena transplantacija srca.

„Od 1. januara sam čekao srce, a danas sam kao nov. Želeo bih da zahvalim porodici donora pre svega, a onda i svim ljudima koji su mi pomogli. Svima bih poručio da kažu ‘da’, jer to jedno ‘da’ spasava mnogo života“, rekao je Josifović tom prilikom.

Njega su iz bolnice ispratili ministar zdravlja Zlatibor Lončar i direktor „Dedinja“ Milovan Bojić, koji je naveo da je tim koji je obavio transplantaciju imao 26 stručnjaka.

Predrasude i mitovi

A kada je reč o predrasudama i mitovima, šredsednik Udruženja „Zajedno za novi život“ Mladen Todić ističe da ljudi još uvek povezuju transplantaciju i doniranje organa sa trgovinom organa. To, kako kaže, apsolutno nema veze jedno sa drugim.

„Narod ne zna da u jednom timu za transplantaciju organa radi oko 50 zdravstvenih radnika. Samim tim, malverzacije bilo koje vrste apsolutno su nemoguće. U odabiru pacijenata koji će dobiti organ učestvuje konzilijum od nekoliko lekara različite struke – hirurzi, anesteziolozi, nefrolozi, kardiolozi, hepatolozi – i da se u tom momentu odaberu pacijenti koji su u najlošijem zdravstvenom stanju i koji su najkompatibilniji sa donorom. Kad kažem najkompatibilniji, to znači da moraju mnogi medicinski parametri da se poklope između donora i primaoca da bi organ mogao biti presađen, jer ako se to ne desi, može doći do odbacivanja organa i smrtnog ishoda“, kaže sagovornik NIN-a.

Navodi i da mnogi ne prave razliku između moždane smrti i kome.

„Moždana smrt je smrt i pacijent se ne može probuditi iz iste. Ona je definitivna i postoje egzaktne procedure u medicini kako se ona ustanovljava. Tako da tu nema mesta nikakvim teorijama da se potencijalni donor probudio i slično. Osim toga, kada se neko izjasni da želi da bude donor, to ne znači da će mu se odmah nešto desiti. Ili da mu neće biti pružena adekvatna medicinska pomoć. Jer ne može neko da zna u zdravstvenoj ustanovi ko želi da bude donor, a ko ne. Uostalom, možemo se vratiti u godine pre 2018. i donošenja novog Zakona o presađivanju organa kada su postojale donorske kartice, koje nisu bile obavezujuće, gde možemo proveriti da li se nekome od tih 160.000 ljudi koji su potpisali donorsku karticu nešto loše desilo ili mu nije pružena adekvatna medicinska pomoć“, naglašava Todić.

Izvor: NIN

Pripremila redakcija Kompas info
Povezani članci:

Portal Kompas Info posebnu pažnju posvećuje temama koje se tiču društva, ekonomije, vere, kulture, istorije, tradicije i identiteta naroda koji žive u ovom regionu. Želimo da vam pružimo objektivan, balansiran i progresivan pogled na svet oko nas, kao i da podstaknemo na razmišljanje, diskusiju i delovanje u pravcu boljeg društva za sve nas.