Nakon nestanka starice Jovanke Đurić iz mesne zajednice Tumare u julu prošle godine, koja do danas nije pronađena, čak pet porodica napustilo je ovo srpsko selo u opštini Lukavac. To sasvim dovoljno govori da je bezbednost jedan od gorućih problema povratnika u Tuzlanskom kantonu. Pored toga, zaboravljeni smo od svih. Pomoć dobijamo od entiteta, što bi naš narod rekao, na kašičicu.
Ispričao je ovo predsednik mesne zajednice Tumare Ljubiša Mijatović.
O ovom povratničkom kraju retko se piše i priča. U javnost dospe samo kada se dese napadi na povratnike, što je bio i čest slučaj prošle godine.
Mijatović je “Glasu Srpske” rekao da je daleke 2000. godine ostvaren masovniji povratak na područje grada Lukavca, odnosno u tri opštine. Ali on nije zadržan nakon dve decenije.
Trend opadanja broja ljudi
Pored toga, Tumare su prema popisu iz 1990. godine imale 638 stanovnika. Prema poslednjem popisu na području ovog sela prijavljeno svega oko 80 ljudi. Mijatović navodi i da poslednji održani lokalni izbori pokazuju da je primetan trend opadanja broja ljudi koji su upisani u Centralni birački spisak.
„Taj trend primetan je u Tumarama, ali i u ostalim srpskim povratničkim mesnim zajednicama koje gravitiraju području grada Lukavca“, kazao je Mijatović.
Naglašava da su nedostatak osnovnih uslova za život, te napadi na povratnike, kao i nestanak starice Jovanke Đurić krajem jula prošle godine bili okidač da se ne samo prekine trend povratka već da se ljudi koji su se vratili na svoje ognjište ponovo odsele.
– Nakon napada na Jovanku odselilo se pet porodica. Nažalost, samo jedna se vratila, a ostale četiri nisu. Jedni su otišli u Srbiju, a ostali u Doboj, Bijeljinu. Pored toga, Jovanka nije pronađena do danas. Tu je postojala i neka istraga, ali ne znamo da li je uopšte i šta na kraju otkriveno u tom slučaju – ispričao je Mijatović.
Situacija nije dobra ni na području drugih ozrenskih mesnih zajednica gde su se Srbi vratili. Između ostalog u Donjoj Brijesnici, Panjiku, Stuparima, Milinom Selu, te Krtoli jedan i dva.
– I na području Gornje Brijesnice ljudi su pokušali da se vrate, ali jednostavno su osetili da više nisu dobrodošli na svoje ognjište – naveo je Mijatović.
Zapošnjavanje
Osvrnuo se i na zapošljavanje te podvukao da iskustva govore da Srba povratnika skoro pa da nema zaposlenih u institucijama u FBiH.
– S druge strane u Doboju, koliko je nama poznato, povratnici su prisutni i rade u skoro svakoj instituciji. Kod nas toga ovde nema. Oni koji su u penziji od nje žive. Takođe, ljudi se bave i poljoprivredom i preživljavaju nekako. Ne znam ni sam kako više uspevaju sastaviti kraj s krajem – naveo je Mijatović.
Borbi za bolje mesto i život u Tumarama, navodi Mijatović, ne nazire se kraj, ali ono što je jasno jeste da predaje nema.
Nebriga institucija
Dodatnu patnju im zadaju institucije, koje pomoć daju na kašičicu. Dva, tri kilometra puta asfaltiraju i po nekoliko godina.
– Ka federalnom ministarstvu više puta smo aplicirali za jednu deonicu puta. Tako je u tri-četiri navrata urađeno od 500 do 600 metara asfalta. Dakle, od njih nam je asfaltirano nekih dva kilometra puta. Tražili smo pomoć i od Vlade RS. Uz pomoć institucija RS urađena je deonica od oko 500 metara iz pravca Panjika ka Tumarama. Ostalo je još nekih četiri kilometra tog makadamskog puta koji bi trebalo da se uradi – poručio je Mijatović.
Nema predaje
Naglašava i da je Srbima povratnicima potrebno hitno osigurati bezbednost.
– Ljudi, kada znaju da su sigurni, onda neće napuštati svoje kuće i vraćaće se na svoje ognjište. Takođe, hitno je potrebno raditi na putnoj infrastrukturi. O tome treba računa da povedu i vlade Srpske i Srbije koje bi trebalo više da ulažu u ovaj deo u kojem žive Srbi povratnici, a ne samo da ulažu u Glamoč, Grahovo i Drvar. Tamo je više povratnika, ali potrebno je raditi na tome da se i ovaj deo ne zaboravi i da se sačuva bar ovo malo življa što imamo – poručio je Mijatović.
I Lazar Tripunović iz Zavičajnog udruženja meštana Gornja Brijesnica navodi da su u toj mesnoj zajednici u Lukavcu pre desetak godina započeli sa saborovanjem, ali i održavanjem grobalja.
– Namera nam je da sačuvamo groblja. Ne dobijamo mi pomoć. I ono što nam daje kako Tuzlanski kanton tako i ostale institucije je, u najmanju ruku, zrno soli na ukupne naše potrebe – kazao je “Glasu” Tripunović.
Sve je porušeno, škole, mostovi, navodi Tripunović, ali naglašava da predaje nema.
– Obnavljamo tri kuće. Nastojimo da ono što smo ostavili iza sebe tokom rata ne zaraste u korov. Sve što radimo, radimo uglavnom iz vlastitih sredstava. Zemlju ne prodajemo i nećemo. To je naše i nama pripada. Zapostavljeni smo u odnosu na ostale srpske povratnike u FBiH i nadamo se da će se to u narednom periodu promeniti, da će se nadležni setiti i nas – zaključio je Tripunović.
Škola
U klupama Osnovne škole u mesnoj zajednici Panjik trenutno sedi oko desetak učenika od prvog do osmog razreda iz četiri srpska povratnička sela, a pre rata u toj školi bilo je oko 500 učenika.
– Jedno do dvoje dece sedi u razredu. Ne znam ni kako funkcioniše. I Tumare su imale osmogodišnju školu, gde je bilo oko 300 učenika. Međutim, ta škola nikada nije ni obnovljena posle rata. Imamo crkvu Svete trojice, tu su i dva parohijska doma i jedan dom kulture koji je obnovljen – rekao je Ljubiša Mijatović.