To što se praznik Svetog Luke i Noć veštica datumski poklapaju uslovilo je da, još sa počecima popularizacije praznovanja Noći veštica kod nas, budu markirani kao kontrastni činioci unutar jednog para kulturno relevantnih fenomena.
Razlika u značenju i ikonografiji
Međutim, po svome značenju, ikonografiji i sadržini, Noć veštica zapravo stoji u suprotnosti sa religijskim konceptima o zlu koji su u Srba stariji od Hrišćanstva, ali su njime kasnije redefinisani.
Htonska božanstva i narodni rituali pre Hrišćanstva
Predstave o smrti i zagrobnom životu, htonska božanstva i strah od njihove zlovolje, rituali kojima su ljudi pokušavali da steknu naklonost mračnih sila bili su deo naše tradicije pre nego što ih je preformulisala hrišćanska religija koja isključuje veru u delatnu moć đavola i strogo osuđuje komunikaciju sa njim.
Hrišćanstvo kao integrator zatečenih kulturnih obrazaca
Naravno, mnogi običaji i uverenja preživeli su, u sinkretizovanim oblicima: svoju vitalnu snagu Hrišćanstvo je pokazalo upravo sposobnošću da integriše zatečene kulturne obrasce, kad god je to moguće, održavajući tako kolektivnu (pod)svest i narodno pamćenje u životu i u kontinuitetu, jer je kontinuitet uslov za postojanje tradicije. Pokladne povorke (pre svega o Belim pokladama) ili jeremije, dan kada deca u ime proroka Jeremije teraju zmije, najbolji su primeri ovog kulturno-verskog sinkretizma.
Zašto su pokladne povorke drugačije od Noći veštica
Ono što predstavlja suštinsku razliku između ovakvih, naoko takođe bizarnih svetkovina, i Noći veštica jeste to što zastrašujuće maske koje se nose u pokladnoj povorci nikada nisu predstavljale same demone ili glorifikovale zlo: naprotiv, njihova namena je bila da uplaše mračne entitete i oteraju ih što dalje od sela, ljudi i stoke. Paljenje vatri, garavljenje i zakrštavanje male dece, urlikanje i skakanje: sve je imalo samo taj jedan cilj.
Poklade su bile smislen i integralni deo narodnog kalendara: Vaskrs je uspeo da preuzme atribute prolećnih praznika koji su mu istorijski prethodili. U tom smislu, verovanje u postojanje zlih sila i njihove maliciozne namere ostalo je deo običajnog korpusa i godišnjeg kruga ne remeteći hrišćanski karakter društva i vrednosni sistem u kome ne postoje simpatije za zlo, izopačenost i metafizičku ružnoću.
Noć veštica kao uvezeni kulturni fenomen
Noć veštica, sa druge strane, u formi koju smo mi uvezli, predstavlja novo portretisanje zlih i nakaznih entiteta, ma koliko se „kulturno fleksibilni pojedinci“ trudili da to ospore ili ismeju.
Predstave o natprirodnom zlu, bilo ono personifikovano ili ne, postoje u čovečanstvu verovatno otkad je prvi čovek osetio strah. Sve kulture, bez izuzetka, pokušale su da osmisle, objasne i uspostave ravnotežu sa htonskim svetom: što je društvo, u hronološkom smislu, bilo primitivnije, to je i njegov odnos prema božanskom bio manje sofisticiran a više podanički ili infantilan: tako i Noć veštica suštinski predstavlja značajnu regresiju za našu kulturu.
Protivrečnost između noćne zabave i verskih normi
Mi znamo da najveći broj roditelja kojima su deca odevena u kostime monstruma, veštica i ubica iz američkih horor filmova simpatična, zapravo ne obožavaju đavola i ne žele da im deca stvarno budu krvoločne nakaze.
Oku prijatna, sezonski logična i čak topla jesenja estetika „helovina“ čini ljupkim pojmove, likove, arhetipove, koji u zdravom društvu nikada nisu bili percipirani kao bezopasni i prijateljski.
U tom smislu, Noć veštica kod nas nije obožavanje nego negiranje đavola: to je karnevalska i konzumerska karikatura verskih običaja, banalizovani i lišen značenja odgovor na čovekovo večno pitanje o poreklu i prirodi zla.
Noć veštica i globalizacija: Uticaj i posledice
Svakako, to je našoj tradiciji takođe i potpuno stran i neshvatljiv praznik, koji stoga ostaje samo input globalističke kulturne tiranije i tužan simptom naših kulturnih kompleksa.
Nesposobnost savremenog čoveka da pojmi složenost stvarnosti hipertrofirala je zahvaljujući intelektualnoj modi racionalizma u kolektivnu infantilnost. Dakle, nisu Hrišćani i baštinici duge tradicije našeg naroda žrtve nekakvog primitivnog straha od demona i veštica: naša kultura davno je definisala dobro i zlo formirajući poredak koji minimizuje snagu demonskog i tako kontroliše strah.
Očuvanje kulturnog identiteta kao odgovor na uvozne praznike
Ono što svake godine pred Svetog Luku izazove odijum većeg dela domaće javnosti zapravo je autentičan kolektivni odgovor našeg kulturnog organizma na strano telo. Tako se pokazuje da mi, što svesno što nesvesno, još uvek razumemo da tuđi odgovori ne mogu da zadovolje naše kulturne potrebe: taj autentični impuls, ne uvek savršeno artikulisan, ali konstantan, mogao bi biti poslednja brana koja će nas zaštititi od konačne kulturne kapitulacije i trajnog gubitka identiteta u istoriji.
