Manastir Kovilj nalazi se pored istoimenog sela u Bačkoj, na obali dunavskih rukavaca, oko 30 kilometara od Novog Sada. Po predanju nastao je u XIII veku, a osnovao ga je Sveti Sava. Smatra se da su se na mestu gde se danas nalazi manastir, izmirili uagraski kralj Andrija II i srpski kralj Stefan Prvovenčani. Tom izmirenju doprineo je Sveti Sava, brat srpskog kralja. U znak izmirenja podignuta je bogomolja u koju su došli monasi iz manastira Žiče. Ostaci prvobitne bogomolje kao ni crkve iz XV veka nisu sačuvani.
Današnja crkva manastira Kovilj potiče iz XVIII veka i izgrađena je po uzoru na srpske srednjovekovne manastire a naročito na manastir Manasiju zadužbinu despota Stefana Lazarevića čime se u potpunosti razlikuje od drugih crkava u Bačkoj koje su uglavnom u baroknom stilu.
Bratstvo manastira Kovilj godinama je odredište mladih koji traže pomoć u nastojanju da se izvuku iz pakla narkomanije.
Bački dragulj
Bački je dragulj koga je oživeo sadašnji patrijarh Porfirije sa još tri monaha.
Stigli su u vreme koje je za manastir možda bilo i najteže u čitavoj, skoro devet vekova dugoj istoriji. Kada u njemu nije bilo nikog. Svojom verom i zalaganjem su ga obnovili.
„Bio je duhovnik manastira i sve što smo postigli dugujemo njemu“, naveo je za Tanjug jerođakon Kozma, govoreći o njegovoj svetosti patrijarhu Porfiriju.
Pre 17 godina manastiru je vraćena sva nacionalizovana zemlja, skoro 1.000. hektara. Za četvrt veka tokom kojih je današnji patrijarh u manastiru bio i iguman, između ostalog obnovljeno je vizantijsko pojanje, pa su se glasovi monaha čuli i u njujorškom Karnegi holu.
Zahvaljujući bratstvu, jednom od najbrojnijih u zemlji, koje nastoji da bude visoko obrazovano, manastir Kovilj je mesto gde vernici mogu da dobiju prave odgovore na svako pitanje i nedoumicu, a mnogi u njemu traže i nađu spas.
Osnivanje manastira
Prema rečima jerođakona za osnivanje manastira važan je događaj iz 1219. godine kada je kralj Andrija Drugi krenuo u vojni pohod na Srbiju i susret dveju vojski, baš na tom mestu.
„Glavni pregovarač sa srpske strane bio je rođeni brat srpskog kralja Stefana Prvovenčanog, tada novi i mladi arhiepiskop Sava. Pregovori su bili veoma dugi i teški. Tokom njih nastala je i velika suša što je Sveti Sava iskoristio da okonča sukob bez krvoprolića. Pomolio se Bogu da pošalje grad“, rekao je jerođakon. Naglasio da se i zaista desilo da je pao grad veličine pesnice.
Sveti Sava je tada, kao kaže jerođakon, izašao iz šatora u kojem je pregovarao sa mađarskim kraljem, uzeo je veliku ledenicu i stavio mu je u pehar sa vinom.
„Kada je mađarski kralj video takvo čudo vratio se sa svojom vojskom u zemlju. A Sveti Sava iz blagodarnosti prema Bogu što se sukob završio bez krvoprolića na ovom mestu sagradi crkvu brvnaru“, priča jerođakon Kozma. To je i razlog zašto se manastir zove i Manastir Mira.
Jerđakon je naglasio da do kraja 16. veka nema nikakvih pisanih izvora, kada u turskim katastarskim knjigama nalazimo detaljan arhitektonski opis crkve.
Rušenje i obnova
Ova druga crkva iz 1748. A prvu iz 15. veka srušili su Turci. Posvećena je Svetim Arhangelima. Crkva je izgrađena po uzoru na zadužbinu Despota Stefana Lazarevića – manastir Manasiju.
„Manastir Kovilj je kroz istoriju imao prosvetiteljsku ulogu. Jer igumani i monasi nisu bili samo čuveni kao duhovnici već i kao najučeniji ljudi svog doba, a među njima iguman manastira arhimandrit Jovan Rajić“, naveo je jerođakon i podsetio da je njegov grob u crkvi.
Arhimandrit Jovan Rajić bio je začetnik kritičke istorije kod Srba, koji se po trendu svog doba nije zanimao samo za istoriju svog slovenskog naroda već i svih slovenski naroda, pa mu je glavno istorijsko delo tako nazvano.
U novijoj istoriji manastir ipak nije prolazio kroz tako burna iskušenja kao prethodnih vekova, pred početak Drugog svetskog rata bio je kratko ženski manastir, ali su monahinje, njih tridesetak, odatle izbačene.
Novu kuću našle su u manastiru Ravanica kod Ćuprije, dodaje jerođakon.
Najteže doba
„U najteže doba za manastir i tokom okupacije ovde su živela samo dva monaha, a kada je uz sve manastiru oduzeto i 1.000 hektara zemlje koja je bila poklon carice Marije Terezije iz 18 veka bili su prinuđeni da naprave ekonomiju oko manastira i crkve“, pojasnio je jerođakon Kozma.
Patrijarh Porfirije i Kovilj
U osmoj deceniji prošlog veka, „možda najtežem dobu za manastir“, osim sporadično u manastiru nije bio nikog od monaštva, da bi tek 1990. godine u manastir došlo mlado monaško bratstvo.
Prvo su, kako kaže, došla četiri monaha a danas ih ima 29 što monaha što iskušenika.
Među njima je bio i sadašnji patrijarh, koji je ubrzo postao iguman. U samom manastiru proveo je 24 godine, od 1990. do 2014. godine. 1999. je izabran za episkopa jegarskog, vikarnog episkopa bačkom Irineju. 2014. za mitropolita zagrebačko-ljubljanskog.
Pojanje
Manastir je dosta poznat po pojanju. Gaje vizantijski napev kakav se neguje na Svetoj gori. Snimili su nekoliko CD, imali svuda koncerte. U Rusiji, Italiji, Francuskoj, u njujorškom Karnegi holu povodom 100 godina završetka Velikog rata.
Manastirska zemlja vraćena je početkom 2000-ih.
„To je ogromno imanje koje ne možemo sami da obrađujemo. Imamo poljoprivredno dobro i zapošljavamo 20 ljudi iz sela. Imamo nešto stoke, tako da proizvodimo sir i mleko za naše potrebe“, rekao je on i naglasio da imaju i fabriku sveća, destileriju, proizvode med i crtaju ikone po porudžbini.
Obaveze traju do 13 sati, nakon toga bratstvo ima slobodno do 17 kada počinje večernje bogosluženje, kada ide večera, pa ponovo bogosluženje, koje traje pola sata.
„Nekoliko braće, uz sve, studira na Teološkom fakultetu, nekoliko ih je na postdiplomskim studijama gledamo da se obrazujemo da znamo o našoj veri, veliki smo manastir između dva velika grada Beograda i Novog Sada, mnogo ljudi dolazi, traži pomoć, moramo da budemo spremni da im dajemo prave odgovore na svako njihovo pitanje i nedoumice“, rekao je on.
Zemlja živih
U manastir dolaze i ljudi koji imaju problem sa narkoticima i svakom vrstom zavisnosti i da im pomažu. Program se zove „Zemlja živih“.
„Prvo smo ih stavljali da budu sa nama. Ali to nije bilo rešenje. Onda smo kupili zemljište i napravili nekoliko zajednica. Sada imamo četiri, dve muške i dve ženske sa po 20 do 30 štićenika koji se leče“, rekao je jerođakon i dodao da tretman traje dve, tri godine.
Nakon toga radi se na resocijalizacija koja je najteža. Pokušavamo da nađemo način da se ne vrate porocima, naveo je jerođakon Kozma i naglasio da su do sada u tome imali dosta uspeha.
„Mnogo mladih se izlečilo, mnogi su stupili u brakove, imaju decu dolaze na liturgije pričešćuju se. Put kojim pokušavamo da lečimo mlade ljude ispravan i dobar“, rekao je jerođakon i dodao da se za to vreme život tih ljudi ne razlikuje mnogo od njihovog manstirskog života.
