Mnogima od onih koji inače ne ljube Desingericu, možda će najbliža i najprihvatljivija od njegovih pesama biti „Crno“ („Ccrno“), koju je napravio zajedno sa Pajakom, a izveo sa Pajakom i Zerom. I to upravo zbog ovog mladog makedonskog muzičara, koji je u pesmi i spotu Desingericinom mračnom i hiperironijskom performansu kontrastirao melodičnost i jedan svetao i životno afirmativan stav i pojavu, nekoga čiji neposredan, senzibilan i otvoren ljudski lik ne može da zatamni ni kontekst i pakovanje jedne sve bezličnije industrije, kao ni Desingericin brižljivo i dosledno izgrađen „demonijački“ imidž.
Kristijan Nasteski Pajak se pojavio pre četiri godine i odmah postigao regionalni uspeh pesmama „Hellboy“ i „Dark Side“, zbog kojih su počeli da ga nazivaju „makedonskim Klincem“, poredeći ga sa Đorđem Čarkićem, i to ne bez razloga. Stvaralaštvo ranog Pajaka, u rasponu od korena u repu, uz elemente soula i popa a kasnije sve više i folka, obeleženo je tematizacijom unutrašnje rastrzanosti, otuđenosti, samopreispitovanjem i stalnom borbom pa se ne pređe granica ka ekspresivno predstavljenoj „tamnoj strani“, koji čine unutrašnji mrakovi, uvek u neraskidivoj vezi sa spoljašnjim prilikama.
Važan motiv Hristijanove muzike je grad, koji nije toliko prostor meteža i nasilja, koliko klanjanja zlatnom teletu, što opet formira ljudske odnose, kojima dominira manipulacija, hladnoća i agresija, i što ne ostaje bez uticaja na pojedinca. A pojedinac se takvoj atmosferi prepušta ili se sa njom bori, boreći se istovremeno sa samim sobom, onim „tamnim dvojnikom“, koji bi da se uklopi u dominantne modele, ali koji je opet je ipak sputavan nekim zdravim ljudskim jezgrom, odnosno duhom, koji bi ipak da se ljudski odnosi zasnivaju na ljubavi i istini, i onim što na jednom mestu naziva „snom“.
Tako Pajak u pesmi „Proklet grad“ peva:
„Ovaj proklet grad
zloto go sobirat,
a jas sum mnogu mlad.
Se pretvaram vo gad.
Site imaat eden porok,
nikoj ne veruva vo sonot.“
Kao i kod Klinca i mnogih drugih, Pajak se u susretu sa takvim svetom obraća majci kojoj se žali kako je u njegovoj košmarima ispunjenoj glavi „galama“, a u svetu „nikog nikoga ne ceni“ i svako želi samo da otima, ujedno joj obećavajući da nikada neće da je izneveri, shvatajući da time izneverava samog sebe (pesma „Mama“).
U drugoj fazi Pajak se više otvara ka široj publici: pesme mu postaju melodičnije, prijemčivije za uvo, a tekstovi manje zahtevni i opterećeni lomovima, traganjima i izazovima spoljašnje stvarnosti i, ako ćemo iskreno, manje opterećene značenjima.
Ipak, i u ovoj fazi njegove pesme su izuzetno talentovano komponovane, pisane i izvedene, poseduju emociju i životni polet, i u njima motiv „srca“ (koje „ne možeš da kupiš“, kao u pesmi „Srce“) ima važno mesto. Borba je sada uglavnom vezana za ljubavne želje i razočarenja, a motiv grada je i dalje prisutan, ali ovaj put kao metafora za ljubavne odnose, pa se naslov pesme „Moskva“ odnosi na hladnoću ovog grada koju poredi sa hladnoćom, zahladnelošću ljubavnih veza, pre nego što se odnosi na sav onaj splet značenja koji je grad imao u prvoj fazi njegovog stvaralaštva.
U trećoj fazi, najzad, Pajak se dodatno komercijalizuje (ili talnije konzumerizuje) i njegova muzika, često stvarana i izvođenja u duetima sa kolegama i koleginicama iz regiona, postaje obojena folk ritmovima, afirmacijom potrošačkog obilja i provincijskog hedonizma. Pajak u nekima od ovih pesama, uključujući i pomenutu pesmu „Crno“, u saradnji sa Desingericom i Zerom, afirmiše i legitimiše balkanski identitet kao prostor svog stvaranja i delovanja.
Sviđalo se ovo nekome ili ne, i u ovoj fazi, kada se otvorio ka najširoj publici i definitivno se ustoličio kao najveća zvezda iz ove bivše jugoslovenske republike, Pajak i dalje pleni nesumnjivim talentom i pojavom koja se i dalje izdvaja iz sve bezličnije industrije popularne muzike na našim prostorima. On i dalje čuva svoj ljudski lik, svetlu pojavu i životni polet, pa možda od njega još možemo očekivati nove umetničke izazove i iskorake, ne nužno u povratku na staro, nego ulaskom u neku novu, integrativnu fazu, koja će objediniti široku komunikativnost sa umetnošću i, najzad, sa duhom, koji mladom Hristijanu nipošto nije stran.
