Многима од оних који иначе не љубе Десингерицу, можда ће најближа и најприхватљивија од његових песама бити „Црно“ („Ccrno“), коју је направио заједно са Пајаком, а извео са Пајаком и Зером. И то управо због овог младог македонског музичара, који је у песми и споту Десингерицином мрачном и хипериронијском перформансу контрастирао мелодичност и један светао и животно афирмативан став и појаву, некога чији непосредан, сензибилан и отворен људски лик не може да затамни ни контекст и паковање једне све безличније индустрије, као ни Десингерицин брижљиво и доследно изграђен „демонијачки“ имиџ.
Кристијан Настески Пајак се појавио пре четири године и одмах постигао регионални успех песмама „Hellboy“ и „Dark Side“, због којих су почели да га називају „македонским Клинцем“, поредећи га са Ђорђем Чаркићем, и то не без разлога. Стваралаштво раног Пајака, у распону од корена у репу, уз елементе соула и попа а касније све више и фолка, обележено је тематизацијом унутрашње растрзаности, отуђености, самопреиспитовањем и сталном борбом па се не пређе граница ка експресивно представљеној „тамној страни“, који чине унутрашњи мракови, увек у нераскидивој вези са спољашњим приликама.
Важан мотив Христијанове музике је град, који није толико простор метежа и насиља, колико клањања златном телету, што опет формира људске односе, којима доминира манипулација, хладноћа и агресија, и што не остаје без утицаја на појединца. А појединац се таквој атмосфери препушта или се са њом бори, борећи се истовремено са самим собом, оним „тамним двојником“, који би да се уклопи у доминантне моделе, али који је опет је ипак спутаван неким здравим људским језгром, односно духом, који би ипак да се људски односи заснивају на љубави и истини, и оним што на једном месту назива „сном“.
Тако Пајак у песми „Проклет град“ пева:
„Овaј проклет град
злото го собират,
а јас сум многу млад.
Се претварам во гад.
Сите имаат еден порок,
никој не верува во сонот.“
Као и код Клинца и многих других, Пајак се у сусрету са таквим светом обраћа мајци којој се жали како је у његовој кошмарима испуњеној глави „галама“, а у свету „никог никога не цени“ и свако жели само да отима, уједно јој обећавајући да никада неће да је изневери, схватајући да тиме изневерава самог себе (песма „Мама“).
У другој фази Пајак се више отвара ка широј публици: песме му постају мелодичније, пријемчивије за уво, а текстови мање захтевни и оптерећени ломовима, трагањима и изазовима спољашње стварности и, ако ћемо искрено, мање оптерећене значењима.
Ипак, и у овој фази његове песме су изузетно талентовано компоноване, писане и изведене, поседују емоцију и животни полет, и у њима мотив „срца“ (које „не можеш да купиш“, као у песми „Срце“) има важно место. Борба је сада углавном везана за љубавне жеље и разочарења, а мотив града је и даље присутан, али овај пут као метафора за љубавне односе, па се наслов песме „Москва“ односи на хладноћу овог града коју пореди са хладноћом, захладнелошћу љубавних веза, пре него што се односи на сав онај сплет значења који је град имао у првој фази његовог стваралаштва.
У трећој фази, најзад, Пајак се додатно комерцијализује (или талније конзумеризује) и његова музика, често стварана и извођења у дуетима са колегама и колегиницама из региона, постаје обојена фолк ритмовима, афирмацијом потрошачког обиља и провинцијског хедонизма. Пајак у некима од ових песама, укључујући и поменуту песму „Црно“, у сарадњи са Десингерицом и Зером, афирмише и легитимише балкански идентитет као простор свог стварања и деловања.
Свиђало се ово некоме или не, и у овој фази, када се отворио ка најширој публици и дефинитивно се устоличио као највећа звезда из ове бивше југословенске републике, Пајак и даље плени несумњивим талентом и појавом која се и даље издваја из све безличније индустрије популарне музике на нашим просторима. Он и даље чува свој људски лик, светлу појаву и животни полет, па можда од њега још можемо очекивати нове уметничке изазове и искораке, не нужно у повратку на старо, него уласком у неку нову, интегративну фазу, која ће објединити широку комуникативност са уметношћу и, најзад, са духом, који младом Христијану нипошто није стран.