Njegovo ime najvećem broju današnjih Srba ne znači ništa. On nema svoje ulice, po njemu se ne zovu trgovi ni škole… Spomen ploču na Voždovcu je dobio tek 2003. godine. Da dobije bistu morao je da sačeka do 2010. kada je jedna posvećena njemu postavljena na glavnom trgu u Užicu. A šteta je… Jer, Dušan Purić i njegovo herojstvo moglo bi biti opevano u pesmama!
Junak po profesiji
Dušan Purić rođen je 1873. godine u Ivanjici u trgovačkoj porodici. Nakon završenog šestog razreda Gimnazije, upisao je Vojnu akademiju, koju je u 24. klasi završio 1894. godine sa vrlo dobrim uspehom. Tada je proizveden u čin artiljerijskog potporučnika.
Završio je Višu vojnu akademiju, a usavršavao se i u Francuskoj. Po povratku iz inostranstva postavljen je za pomoćnika načelnika štaba Drinske divizije u Valjevu. Bio je komandant 17. kombinovanog i 6. pešadijskog puka.
Prvi svetski rat 1914. godine zatekao je Dušana Purića na šarganskim položajima gde je komandovao Četvrtim pukom “Stevan Nemanja“ u sastavu Užičke vojske i sprečavao nadiranje neprijatelja od Višegrada prema Mokroj gori i Kremni.
A onda je, upravo na današnji dan 1914. godine, počela bitka na Mačkovom kamenu. Komandant Purić dobio je naređenje Vrhovne komande da stigne do Mačkovog kamena, napadne neprijatelja i spreči njegovo prodiranje u dubinu Srbije.
Četvrti puk Drinske divizije koji je tada ušao u sastav Dunavske divizije, naređenje je “besprekorno izvršio“ zapisano je u srpskoj istoriografiji.
Posle napornog marša i popune puka u Valjevu, Dušan Purić stigao je na Mačkov kamen u najtežim trenucima. Videvši žestinu kojom se bitka vodila i nepovoljan položaj u kojem se našla srpska vojska, nije oklevao.
Heroj sa Mačkovog kamena
“Vojnici, mi smo ovde došli da ginemo za otadžbinu. Komandiri ispred svojih vodova I četa, komandanti ispred svojih bataljona, a ja ću ispred svih. Za mnom! U juriš! Za slobodu I otadžbinu! ”
— Dušan Purić
Vojnike je poveo ne u pobedu, ali u istoriju! Hrabri komandant poginuo je tog dana među prvima na Mačkovom kamenu u najžešćem sudaru prsa u prsa rame uz rame sa svojim sadruzima.
Bitku je preživelo samo 1.000 vojnika i oficira puka “Stevan Nemanja”, a Austrougarska je na kraju ipak dobila svoju “pirovu pobedu”.
Komandant i posle smrti
Pogibija hrabrog Dušana Purića teško je pogodila srpske borce. Zabeleženo je da vojnici nisu hteli da svog komandanta u bespućima Mačkovog kamena. Umesto toga, četiri dana i četiri noći, nosili su ga u sanduku, iz borbe u borbu, odbijajući da ga ostave.
Tek četvrtog dana stigla je naredba komandanta Prve armije, generala Petra Bojovića, da se telo ne nosi po bojištima i Dušan Purić je sahranjen u porti valjevske crkve.
Posthumno je unapređen u čin pukovnika zbog “uspešnog komandovanja i pokazane hrabrosti u odbrani otadžbine”.
