Ko se još seća predsednikove pretnje upućene Kurtiju (uz epitet kojem ovde nije mesto) da, bude li ijednom Srbinu falila dlaka s glave, neće dobro biti. To verbalno junačenje demonstrirano svakog dana i na svakom mestu, ni Kurtija a nit evropske zvaničnike kojima ovaj tobože hrabro „sasipa u lice“ sve šta misli, nimalo ne dotiče. Važno im je da ispunjava dogovoreno.
Lako bi Kosovci i Metohijci za dlaku na glavi. Kad se prisete toliko uzalud izgubljenih, lako bi oni i za glavu na ramenu. Jedino ne mogu da se izbore sa bremenom nanetog im srama i nevericom da im se dešava sve što pre deset godina nisu mogli ni sanjati – danonoćno i svenarodno poniženje. Više bole izbledeli dronjci ponižene srpske zastave na ulicama Kosovske Mitrovice (koju više nema ko, ili ne sme da zameni novom) negoli stotinu pendreka. Boli sveobmanjujuća medijska relativizacija, unisona – smišljena ili neznalačka minimalizacija skrnavljenja i zatiranja zavetovanog nam svetog prostora (ritualnog paljenja krstova, prisvajanja crkava, uništavanja grobalja…), nezapamćenog fizičkog i psihičkog terora nad Srbima – „onim dole“, kako nazovi analitičari, političari i ini vole da kažu. Poveden „upućenošću“ potonjih, javnost će dezinformisati i dobronameran čovek. Tako i pisac, rodom iz Metohije, u jednoj TV emisiji nedavno reče da glavni most na Ibru neće biti otvoren, neće to dozvoliti hrabri Mitrovčani, u protivnom bi, ne dao Bog, to značilo okupaciju severa pokrajine. Zapamtio pisac onaj bedem sa braniteljima iz 2011., kad je i pesmu sročio, a zaboravio da je Srbima samo godinu posle zabranjeno da se brane, da je okupacija, saglasno briselskom dogovoru, korak po korak, već izvršena – uzurpirane srpske institucije, pootimane i u vojne punktove pretvorene srpske oranice, preorana groblja i na njima podignute kuće, prokopana čitava brda čije vrhove, umesto stasitog drveća, danas „krase“ puškarnice… Nedužni ljudi sprovedeni su u tamnice.
Otkako su se okupatori dosetili da višak pasa južno od Ibra pokupe u kombi, dovezu i istresu na ulice severa, okupaciju i te kako podnose i naši četvoronožni „sugrađani“. Grdni, ne znajući za briselsku nagodbu, bi da odbrane svoju teritoriju, pa nastane krvoproliće.
„Ja stvarno ne razumem šta je smisao da uđete u neku sobu i napustite je za deset dana…“ – mirno komentariše predsednik potonju nasilnu (s puškama na gotovs) uzurpaciju preostalih srpskih institucija. „Bagatelisanjem“ posledica nasilničkog čina, predsednik pri punoj svesti obmanjuje javnost, jer iz njegovog komentara proizlazi da ovi kako dođu tako i odu. Posledice dosadašnjih nasilničkih akata nad Srbima i ne pominje. Koliko je onih koji još pamte, a desilo se bezmalo juče, zatvaranje ekspozitura srpskih banaka, poštanskih ispostava, zabranu tablica, potom i srpskih dozvola (ovo potonje je bila tek dvodnevna usputna vest), da ne govorimo o svemu predatom. Kad nabraja šta je sve, ispunjavajući tačke sporazuma, predao („ Predali smo im Telekom, što znači da su dobili svoj pozivni broj…pravosuđe i sudstvo, regionalnu policiju i jedinice civilne zaštite“) predsednik, razumljivo, izbegava da pomene predaju / prodaju ljudskih života. Posledice svih njegovih predaja / prodaja srpski narod na Kosovu i Metohiji, zajedno sa Gorancima i Srbiji naklonjenim pripadnicima drugih etnosa, danas živi. Ta činjenica vešto se zasenjuje horskom promocijom predsednikovog „rodoljublja“, sve to uz pinkovski razvratničko-satanski ples, ili pak dernek, uz, na ražnju pečenog vola, pijane pevaljke i dojučerašnje tobože „naše“ branioce Kosova, političare i političarke, pa još uz državnu zastavu kojom pijana gomila maše verujući da tako dokazuje svoj patriotizam.
Ma kakvo Kosovo! E, da je još turskih serija! Ako je neko očekivao da će, nakon snimanja serije o bosanskom dželatu koji je Srbima nožem kopao oči, TV stanice prestati s emitovanjem turskih serija, grdno se prevario. Pre bi se odrekli oca i majke negoli se lišili lako stečene zarade, a dokonom ženskom puku uskratili svakodnevni ugođaj, pa i mogućnost da iz ponuđene lepeze turskih imena, izaberu neko i za svoje tek rođeno Srpče.
Nadu ovdašnjih Srba još uvek krepi uverenje da nije sve propalo, da je i u centralnom delu naše zemlje dosta onih koji razumeju šta nas je sve zajedno snašlo. Da nije tako, oglašavanja s Kosova i Metohije poput ovog ne bi imala nikakvog smisla. Ona nisu s ciljem da se, daleko bilo, iznudi sažaljenje nego da se pobliže sagledaju posledice „kompromisne“, to jest nagodbene politike aktuelne srpske vlasti.
Ponekad zamišljam koji bi od naših ili ruskih tragikomičara, danas i ovde, bio najviše inspirisan za kakvo novo dramsko ostvarenje. Da li Nušić, ili pre Gogolj koji u Autorskoj ispovesti piše: „V Revizore я rešilsя sobratь v odnu kuču vse durnoe v Rossii (…) i za odnim razom posmeяtьsя nad vsem…“ Namerno ne prevodim, e da se vidi i pokoje rusko slovo. Engleski nam je postao drugi maternji, za francuski ćemo se, obeća predsednik Makronu, i te kako dodatno pobrinuti, samo je ruski izvan svake pažnje kulturne politike naše države, jezik od starine nam najbliži koji čuva i sve ono naše što smo „mudrim“ reformama i u korist „prijateljskih“ nam turskog i nemačkog izbrisali. Od svega što nosi ruski predznak, srpskim vlastima su najviše po volji novoprispeli „emigranti“ s punim džepovima, pogotovo oni gadljivi na sopstvenu Otadžbinu. Na evropskom smo putu – kliče predsednik.
