Bio je to jedan od najvećih poduhvata u tadašnjoj putarskoj industriji. Počeo je 1921. i trajao sve do rane zime 1924. godine. Kroz brdsko-planinsko područje od ravnorečnog sela Korbevac, preko Besne Kobile do Bosilegrada, tri hiljade izbeglih kozaka iz Kubanjske oblasti pod komandom generala Petra Nikolajeviča Vrangela, radilo je ručno, uz podršku konja i dvokolica, na probijanju puta.
Dolazak kozaka u Srbiju
Kozaci generala Vrangela, uz podršku kralja Aleksandra iz Soluna, stigli su na jug Srbije kao izbeglice posle Oktobarske revolucije u Rusiji.
Među njima je bilo mnogo učenih ljudi. Istorija je zabeležila da je glavni čovek na građenju puta bio Boris Pozdnjakov, geodetski inženjer i kozak sa Dona. Njegova desna ruka u graditeljskim radovima bio je belogardejski oficir Vasilij Lovginov.
Izazovi u izgradnji puta
„Put smo krčili kroz područje puno teškog i tvrdog kamena. Ljudima su crvene ruke, ali se nismo predavali. Išli smo polako, uz veliku podršku ljudi koji su živeli u selima kroz koja smo prolazili”, zabeležio je inženjer Pozdnjakov, koji će po završetku ovog za to vreme velikog graditeljskog poduhvata ostati da živi u Vranju, gde je i sahranjen.
Podrška stanovnika i kraljevske porodice
Stanovnici sela Sebevranje, Klisurica, Nesvrta u vreme dok su kozaci vredno radili podržavali su ovaj nesvakidašnji projekat, koji je imao podršku kraljevske porodice Srbije. Kozake je redovno posećivao general Vrangel.
„Proterani smo iz naše zemlje, ali iza nas će, braćo, ostati ovaj put kao pravac naše nebeske saradnje između Srbije i Rusije”, hrabrio je radnike na putu general dok su mu oni, iako umorni, ponosno salutirali, o čemu su fotografi ostavili istorijsko svedočanstvo za koje se u Vranju malo zna i retko govori.
Zapisa je još manje. Zna se samo da je Kubanjski kozački korpus 1920. uz podršku kraljevskog Beograda prebačen brodom na ostrvo Lemnos u Grčkoj, odakle će stići na jug Srbije početkom juna 1921. godine.
Ruski put u Drugom svetskom ratu
„Ovaj putni pravac u Drugom svetskom ratu, zbog blizine granice, koristili su pripadnici bugarske okupatorske vojske za evakuaciju, nakon kapitulacije Nemačke”, beleže istoričari navodeći da je „Ruski put bio najbezbedniji izlaz iz partizanskih obruča”.
Zahvalnost i spomen na kubanjske kozake
U znak zahvalnosti za izgradnju Ruskog puta dobrovoljnim prilozima građana sela kroz koje je prošao ovaj putni pravac Vranje – Vranjska Banja – Kriva Feja – Bosilegrad, izgrađeno je spomen-obeležje kubanjskim kozacima u selu Korbevac. Na njemu stoji natpis: „Kubanjska kozačka divizija. Braći kozacima stradalima u tuđini od 1921. do 1925. godine.”
Sudbina Ruskog puta i okolnih sela danas
Sela u okolini Vranjske Banje uz koja prolazi Ruski put danas su zapuštena. Tu je nekada živelo blizu 20.000 južnjaka, a danas je to potpuno devastirani zdravi kraj juga Srbije.
Put je funkcionalan samo u letnjem periodu, a zimi potpuno neprohodan, iako predstavlja najkraću moguću vezu između Vranja i opštine Bosilegrad, u odnosu na onaj koji vodi preko Vladičinog Hana, Vranja i Surdulice u dužini oko 120 kilometara.
Naslednici kubanjskih kozaka u Vranju
Punih četrnaest godina kozaci generala Petra Nikolajeviča Vrangela ostali su na jugu Srbije. Mnogi od njih postali su stanovnici Vranja.
General Vasilij Lovginov ostao je posle izgradnje puta da živi u Vranju, gde je zasnovao porodicu i doživeo duboku starost. Sahranjen je u Vranju. I danas ovde ima više porodica koje vuku poreklo od kubanjskih kozaka koji su im ostavili put u nasleđe.
General Vrangel i inspiracija za budućnost
„Ono što ste započeli treba i da završite. Za mene, srpskog kralja i za sve vas”, govorio je general Petar Nikolajevič Vrangel obilazeći kozake koji su radili na izgradnji Ruskog puta kod Vranja.
