Био је то један од највећих подухвата у тадашњој путарској индустрији. Почео је 1921. и трајао све до ране зиме 1924. године. Кроз брдско-планинско подручје од равноречног села Корбевац, преко Бесне Кобиле до Босилеграда, три хиљаде избеглих козака из Кубањске области под командом генерала Петра Николајевича Врангела, радило је ручно, уз подршку коња и двоколица, на пробијању пута.
Долазак козака у Србију
Козаци генерала Врангела, уз подршку краља Александра из Солуна, стигли су на југ Србије као избеглице после Октобарске револуције у Русији.
Међу њима је било много учених људи. Историја је забележила да је главни човек на грађењу пута био Борис Поздњаков, геодетски инжењер и козак са Дона. Његова десна рука у градитељским радовима био је белогардејски официр Василиј Ловгинов.
Изазови у изградњи пута
„Пут смо крчили кроз подручје пуно тешког и тврдог камена. Људима су црвене руке, али се нисмо предавали. Ишли смо полако, уз велику подршку људи који су живели у селима кроз која смо пролазили”, забележио је инжењер Поздњаков, који ће по завршетку овог за то време великог градитељског подухвата остати да живи у Врању, где је и сахрањен.
Подршка становника и краљевске породице
Становници села Себеврање, Клисурица, Несврта у време док су козаци вредно радили подржавали су овај несвакидашњи пројекат, који је имао подршку краљевске породице Србије. Козаке је редовно посећивао генерал Врангел.
„Протерани смо из наше земље, али иза нас ће, браћо, остати овај пут као правац наше небеске сарадње између Србије и Русије”, храбрио је раднике на путу генерал док су му они, иако уморни, поносно салутирали, о чему су фотографи оставили историјско сведочанство за које се у Врању мало зна и ретко говори.
Записа је још мање. Зна се само да је Кубањски козачки корпус 1920. уз подршку краљевског Београда пребачен бродом на острво Лемнос у Грчкој, одакле ће стићи на југ Србије почетком јуна 1921. године.
Руски пут у Другом светском рату
„Овај путни правац у Другом светском рату, због близине границе, користили су припадници бугарске окупаторске војске за евакуацију, након капитулације Немачке”, бележе историчари наводећи да је „Руски пут био најбезбеднији излаз из партизанских обруча”.
Захвалност и спомен на кубањске козаке
У знак захвалности за изградњу Руског пута добровољним прилозима грађана села кроз које је прошао овај путни правац Врање – Врањска Бања – Крива Феја – Босилеград, изграђено је спомен-обележје кубањским козацима у селу Корбевац. На њему стоји натпис: „Кубањска козачка дивизија. Браћи козацима страдалима у туђини од 1921. до 1925. године.”
Судбина Руског пута и околних села данас
Села у околини Врањске Бање уз која пролази Руски пут данас су запуштена. Ту је некада живело близу 20.000 јужњака, а данас је то потпуно девастирани здрави крај југа Србије.
Пут је функционалан само у летњем периоду, а зими потпуно непроходан, иако представља најкраћу могућу везу између Врања и општине Босилеград, у односу на онај који води преко Владичиног Хана, Врања и Сурдулице у дужини око 120 километара.
Наследници кубањских козака у Врању
Пуних четрнаест година козаци генерала Петра Николајевича Врангела остали су на југу Србије. Многи од њих постали су становници Врања.
Генерал Василиј Ловгинов остао је после изградње пута да живи у Врању, где је засновао породицу и доживео дубоку старост. Сахрањен је у Врању. И данас овде има више породица које вуку порекло од кубањских козака који су им оставили пут у наслеђе.
Генерал Врангел и инспирација за будућност
„Оно што сте започели треба и да завршите. За мене, српског краља и за све вас”, говорио је генерал Петар Николајевич Врангел обилазећи козаке који су радили на изградњи Руског пута код Врања.
