Oni koji se negativno odnose prema svetim ikonama obično se pozivaju na Sveto Pismo, tačnije Knjigu Izlaska, gde je rečeno: „Ne gradi sebi lika rezana niti kakve slike od onoga što je gore na nebu, ili dolje na zemlji, ili u vodi ispod zemlje. Nemoj im se klanjati niti im služiti, jer sam ja Gospod Bog tvoj, Bog revnitelj, koji pohodim grijehe otačke na sinovima do trećega i do četvrtoga koljena, onijeh koji mrze na mene“ (2 Moj. 20: 4-5).
Po mišljenju tih ljudi, ovde je direktno izrečena zabrana prikazivanja i onoga što je na nebu i onoga što je na zemlji. Uza sve to, u Svetom Pismu nailazimo na opis jerusalimskog Hrama izgrađenom po Božijem dopuštenju, u Trećoj knjizi o carevima, glava 6. Stih 29. Navodimo: „A sve zidove domu unaokolo iskiti rezanijem heruvimima.“ A gde obitavaju heruvimi? – Na nebu. Dalje: “i palmama i razvijenijem cvjetovima iznutra i spolja…“ A drveće gde raste? Na zemlji. Kao što vidimo, u jerusalimskom Hramu, stvorenom po volji Božijoj bile su predstave onoga što je gore na nebu i onoga što je dole na zemlji. Kada se hram osveštavao, blagodat Božija je toliko ispunila sveto mesto da neko vreme ljudi nisu mogli tu da prebivaju.
U čemu je smisao zabrane: „Ne gradi sebi lika rezana niti kakve slike“? Zapovest koja se tiče idola trebalo bi čitati ne od 4., već od 3. stiha 20-te glave knjige Izlaska, gde je rečeno: „Nemoj imati drugih Bogova uza me“- i u nastavku sledi zabrana na prikazivanje drugih bogova. A kojim božanstvima, od onih na nebu, su se klanjali stari pagani? Suncu, zvezdama, mesecu. Pagani su ih obožavali. Kojim božanstvima, od „onih na zemlji“? Klanjali su se gmizavcima i drugim životinjama. I Biblija zabranjuje klanjanje svim tim bićima, i razume se, njihovo prikazivanje.
Treba shvatiti ogromnu razliku između sakralnog prikazivanja i onoga što nazivamo idolom. Apostol Pavle u jednoj od svojih poslanica piše: „idol nije ništa na svijetu“ (1 Kor. 8: 4). Šta znači idol nije ništa? Postoji statua Zevsa. Ali zar u duhovnom svetu postoji neki Zevs? Naravno, ne. Postoji kip Artemide iz Efesa. Zar u duhovnom svetu postoji Artemida iz Efesa? Naravno, ne. Idol je ništa jer se nikakva duhovna realnost, sem besova, iza njega ne nalazi. Kazano je da u idolima prebivaju đavoli (1 Kor. 10: 20). Sakralno predstavljanje heruvima u Hramu ukazuje na realno postojanje Božijih anđela, heruvima, kao što i predstava Hrista u crkvi ukazuje na realnog Hrista, u Koga mi verujemo. Zato je između sakralne predstave i fantazije idolopoklonika beskrajna provalija. Jedno je slika koja ukazuje na Prasliku, a drugo su idoli koji nisu ništa na svetu, jer se iza njih ne nalazi nikakva realnost.
Zašto je neophodno držati ikone? Ikona otklanja naš čulni subjektivni doživljaj jedne ili druge božanske realnosti. Nekada davno razgovarao sam sa nekom verujućom ženom, pravoslavnom hrišćankom po veroispovesti, i pitao sam je: „Nemate ikone, kako se onda molite?“. Žena mi je vrlo iskreno odgovorila: „Hristos je u mom srcu, i ja Mu se molitveno obraćam.“ Onda sam se zainteresovao: „Recite, a kako on izgleda?“ Prilično se zbunila, ali sam zamolio da ipak odgovori, na šta je rekla: „Niskog je rasta, riđ“- „Da li vas on podseća na nekog?“ „Da, u mladosti sam poznavala jednog računovođu koji mnogo liči na Njega…“ Ljudski subjektivni doživljaj duhovne realnosti je izvrnut jer, kao rezultat grehovnog pada, najviše je postradao čulni aparat čoveka (Mt. 15:19). Mnogo je opasno verovati svojim fantazijama i halucinacijama. A ikona je lik projavljen svetom čoveku koji je ili sam pisao ikonu, ili rukovodio ikonopisca dok je radio original. A ostali ikonopisci su pravili kopije. Ikona je bestrasno viđenje duhovne realnosti, što nam umnogome pomaže, posebno u vreme molitve.
Drugi važan aspekt. Obično, kada diskutujem sa ljudima drugih veroispovesti i postavlja se pitanje o ikonama, primećujem da i oni imaju prikaze. Na primer, u časopisima „Jehovinih svedoka“, kao što su „Stražarska kula“, i u drugim izdanjima postoje prikazi Hrista, apostola, proroka… Kada ukazujem na te okolnosti, odgovaraju mi: „Ali mi se ne klanjamo tim slikama“.
Govoreći o poštovanju ikona, diskutujemo o dve stavke: prva – mogu li se imati slike; druga – mogu li se te slike poštovati. Uzgred budi rečeno, mi pravoslavni nikada u odnosu prema ikonama ne koristimo termin „klanjanje“, samo „poštovanje“ koje u našoj tradiciji ima značenje „klanjanje sa poštovanjem“.
Ako se zadržimo na prvoj stavci, očigledno je da predstave imaju svi. Jevanđeljski hrišćani dele dečije Biblije sa puno ilustracija, dok kod drugih nalazimo ilustracije u časopisima, brošurama i u drugim izdanjima. Kao odgovor na pitanje da li se mogu poštovati slike, otvaramo knjigu Izlaska, glava 3., stihovi 1-4. i 5. koji je ključni i na koji ćemo obratiti posebnu pažnju.
„A Mojsije pasijaše stado Jotoru tastu svojemu, svešteniku Madijamskomu, i odvede stado preko pustinje, i dođe na goru Božiju Horiv. I javi mu se anđeo Gospodnji u plamenu ognjenom iz kupine. I pogleda, a to kupina ognjem gori a ne sagorijeva. I Mojsije reče: idem da vidim tu utvaru veliku, zašto ne sagorijeva kupina. A Gospod kad ga vidje gdje ide da vidi, viknu ga Bog iz kupine, i reče: Mojsije! Mojsije! A on odgovori: evo me.“ I – pažnja! Sada ide 5. stih, za nas vrlo važan: „…A Bog reče: ne idi ovamo. Izuj obuću svoju s nogu svojih, jer je mjesto gdje stojiš sveta zemlja.“
Nameće se pitanje: a zašto je zemlja postala sveta? Da li se promenio njen hemijski sastav? Kada postavljam ovo pitanje predstavnicima raznih nehrišćanskih ideologija, odgovaraju: „Tamo je prisustvovao Gospod“. Onda gledam na njihove lakirane cipele i kažem: „Izuvajte se. Bog je svugde prisutan. Eto, o tome se govori u Psaltiru, psalam 138, stih 7: „Kuda bih otišao od duha Tvog, i od lica Tvog kuda bih pobegao? Da izađem na nebo, Ti si onde. Da siđem u pakao, onde si. Da se dignem na krilima od zore, i preselim se na kraj mora: I onde će me ruka Tvoja voditi, i držati me desnica Tvoja.“
Bog je sveprisutan. Dakle zašto je zemlja postala sveta? Budući da je rečeno Mojsiju: „Izuj obuću svoju s nogu svojih.“ Razlog: „jer je mjesto gdje stojiš sveta zemlja“. Nastaje prirodna pauza i nepravoslavci mi odgovaraju sa tačke gledišta pravoslavne tradicije: „Svaki put kada Bog projavljuje svoje prisustvo posredstvom materije, dolazi do osveštanja te materije.“
Da, svaki put kada Bog projavljuje svoje prisustvo posredstvom materije, dolazi do osveštanja te materije. Bog je projavio svoje prisustvo i u jerusalimskom Hramu, i psalmopojac David kaže: „A ja po velikoj milosti Tvojoj ulazim u dom Tvoj, i klanjam se u svetoj crkvi Tvojoj sa strahom Tvojim“ (Ps. 5: 7).
Blagodat Božija raznovrsno i raznoliko deluje u ovom svetu. Ona može delovati čak preko odeće svetih ugodnika Božijih. U knjizi Dela svetih apostola kaže se: „I Bog činjaše ne mala čudesa rukama Pavlovijem, tako da su i čalme i ubruščiće znojave od tijela njegova nosili na bolesnike, i oni se isceljavahu od bolesti, i duhovi zli izlažahu iz njih“ (Dap. 19: 11-12). Blagodat Božija može delovati čak preko ostataka, preko moštiju ugodnika Božijih- o tome čitamo u 4. Knjizi o carevima: „I dogodi se kad pogrebavahu nekoga čovjeka, ugledaše četu i baciše čovjeka u grob Jelisijev; i kad čovjek pade i dotače se kostiju Jelisijevih, oživje i usta na noge svoje“ (4 Car. 13: 21). A šta je vaskrslo tog čoveka? Kosti? Naravno da ne. Blagodat Duha Svetoga, koja je počivala-gde? – na kostima Božijeg proroka. Ovde je jasno naglašen momenat: „prilikom pada dotače se kostiju“ proroka Jeliseja, ožive i ustade na noge svoje.
Za nas je ikona sveti odraz. A sve što je posvećeno Bogu zaslužuje poklanjanje puno poštovanja. U knjizi proroka Danila govori se o tome kako je vladar Valtasar koristio u pogrešne svrhe sudove iz doma Gospodnjeg, iako je sa protestantske tačke gledišta čaša-čaša. Iste noći Bog je umrtvio Valtasara i njegove ljude zato što nisu imali poštovanja prema svetim sudovima, dopustio je da budu ubijeni. (Danilo 5. glava). U Bibliji se kazuje kako neki muž zvani Uza, videvši da se Kovčeg Zaveta nagnuo prilikom prenošenja, osmeli se da ga pridrži i istog trenutka pade mrtav na zemlju. (2 Sam. 6:7)
Poštujemo Gospoda u Njegovim čudesnim pojavama preko svetih mesta, osveštanih stvari Njegovih ugodnika, preko svetih ikona, koje su vrlo važna napomena o Božanskom i prikazuju nam upravo pravilan doživljaj duhovne realnosti bez povezanosti sa našim subjektivnim utiscima.
Ikonodulija ni u kojoj meri ne pritivreči reči Božijoj. Naprotiv, Sveto Pismo dokazuje važnost tog poštovanja usmerenog na proslavljanje Boga i Njegovih svetih.
Protojerej Oleg Stenjajev
