Stav Kominterne 100 godina posle: Kako su komunisti gledali na Jugoslaviju i Srbe?

Ovih dana napuniće se 100 godina od kada su komunisti prvi put oglasili svoje namere u odnosu na jugoslovensko i srpsko pitanje. Na Trećoj konferenciji KPJ održanoj 4. januara 1924. u Beogradu, Jugoslavija je nazvana veštačkom tvorevinom.

„Usvojena Rezolucija o nacionalnom pitanju Treće konferencije polazila je od toga da je velikosrpska hegemonija izazvala odbrambeno grupisanje hrvatskog i slovenačkog naroda, kao i pokreta za autonomiju Crne Gore, Bosne, Vojvodine i za nezavisnost Makedonije“, piše Petronijević.

Komunisti su odbacili „zablude“ o nacionalnom jedinstvu i Jugoslaviju definisali kao državu u kojoj vladajuća srpska klasa ugnjetava ostale nacije i manjine. Njima je KPJ priznala puno pravo na samoopredeljenje, slobodno otcepljenje i obrazovanje vlastitih država.

Razbijanje Jugoslavije

I Kominterna je namerila da razbije Jugoslaviju. Iste godine od 17. juna do 8. jula održan je Peti kongres komunističke internacionale u Moskvi. Tu je donesena odluka o rušenju Jugoslavije i njenoj podeli na manje države.

Delegati su pred jugoslovenske komuniste postavili zahtev da se „opšta parola prava naroda na samoopredeljenje mora izraziti u formi izdvajanja Hrvatske, Slovenije i Makedonije iz sastava Jugoslavije i stvaranje od njih nezavisnih država“.

Odluke Petog kongresa Kominterne 1924. („jugoslovensko pitanje“) glase: „Srpska buržoazija sprovodi hegemoniju u Jugoslaviji, iako predstavlja narod sa 39 odsto ukupnog stanovništa. Ostali narodi su potčinjeni režimu nacionalnog ugnjetavanja i protiv njih se vodi politika denacionalizacije. Srbi, Hrvati i Slovenci su različiti narodi i teorija o troimenom narodu je samo maska velikosrpskog hegemonizma“.

Podrška secesionistima

Odluku o izdvajanju i nezavisnosti Slovenije, Hrvatske i Makedonije, kao i podsticanje svih separatističkih pokreta i njihove oružane borbe (VMRO, kačaci, ustaše) prihvatila je i KPJ na Četvrtom kongresu u Drezdenu 1928. godine.

Od tada komunisti su i javno pozivali na razbijanje Jugoslavije, uz večitu osudu srpske hegemonije. Vladimir Kršljanin, srpski diplomata, političar i počasni profesor ruskog univerziteta u članku „Srbi ‘novo Dušanovo carstvo’ dali za tri propale Jugoslavije“ tvrdi da su upravo zaključci iz Drezdena, pod uticajem Kominterne i stavova usvojenih na Petom kongresu u Moskvi 1924. godine, bili ključni istorijski faktori upotrebljeni protiv Jugoslavije.

Devedesetih godina 20. veka Jugoslavija je razbijena, a avnojevske granice priznate kao međunarodne granice novih država. S druge strane Srbiji se vojnom i diplomatskom agresijom otimaju Kosovo i Metohija. U Vojvodini se pothranjuje separatizam, Republika Srpska je stalno na udaru i srpskom narodu se ne dozvoljava pravo na samoopredeljenje. Komšije ponovo prete ratom.

Jugoslovenska ideja i komunistička ideologija gotovo su uništile srpski narod, ali one i dalje žive u delu srpske javnosti.

Isprobani su svi scenariji. Jugoslavija je bila i monarhija i republika. Imala je i kralja i doživotnog predsednika, i Srbina i Hrvata. I namesništvo i predsedništvo, i banovine i republike, i centralizovano i decentralizovano uređenje. Ništa nije pomoglo!

Uzaludno su Srbi žrtvovali slobodnu i suverenu državu, generacije i generacije naroda, identitet i samopoštovanje. Danas ih gotovo više nema u Hrvatskoj, statistička su greška u FBiH, na Kosmetu žive okruženi bodljikavim žicama, a u Crnoj Gori nemaju prava. Na prostorima gde se još pitaju o svom opstanku, izloženi su srpskom samoporicanju, samosatiranju, samomržnji, autokolonijalizmu i autošovinizmu, kakvim su ih oblikovali i podučili komunisti!

Pirova pobeda

Akademik Milorad Ekmečić smatrao je da je za srpski narod Jugoslavija bila – Pirova pobeda. Svoju slobodu Srbi su najskuplje platili. Posle ogromnih žrtava, srpski nacionalni pokret imao je defanzivni karakter i branio postignuto.

„Glavni razlog što Srbi spuštaju naniže svoje dalekozore, nije dolazio od činjenice da je zasićenost jednom morala da dođe, nego zbog visoke cijene kojem je plaćeno ujedinjenje 1918“, tvrdio je Ekmečić.

Sličnog mišljenja je i istoričar Kosta Nikolić koji dodaje da je osnovni uzrok problema Srba u Kraljevini SHS/Jugoslaviji bilo shvatanje da je stvaranjem te države rešeno srpsko nacionalno pitanje. Prema njegovim rečima, gubljenje biološke osnove i istorijski zamor uzrokovali su stanje defanzivnosti.

Početkom 20. veka srpski narod je trijumfovao na svim poljima. Razdoblje 1903 – 1914. pamti se kao „zlatno doba“, ali od tada počinje nacionalna katastrofa, pogromi i progoni. U dva balkanska i Prvom svetskom ratu, Srbija i Crna Gora izgubile su oko 1,25 miliona stanovnika (poginulo je 400.000 vojnika, stradalo 850.000 civila).

Srbija je izgubila oko 30 odsto stanovništva (60 odsto muškog radno sposobnog).  Crna Gora 25 odsto, dok je u BiH ubijeno oko 400.000 (19 odsto, mahom srpskog stanovništva). Po proceni delegacije Kraljevine SHS na mirovnoj konferenciji u Versaju, šteta Srbije bila je oko 10 milijardi zlatnih franaka, polovina ukupne nacionalne imovine.

Plaćenu cenu srpski narod ne samo da nikada više nije nadoknadio već je udvostručio tokom Drugog svetskog rata i stvaranja „Druge Jugoslavije“. Doživio je Jasenovac i genocid u NDH, masovna ubistva i progone od strane ustaša, handžar divizije, albanskih separatista… I ponovo je stvorena zajednička država bez posledica po Hrvate, muslimane, Albance i druge koji su birali da budu na strani zločinaca. Ponovo su nagrađeni i ponovo bili nezadovoljni. Srbi su im i danas ključni problem.

Tajna krivica

Kada je stvarana komunistička Jugoslavija, uoči okupljanja u Jajcu 1943. svi osim srpskog naroda imali su mogućnost da se izjasne o svom statusu. Priznato je pet konstitutivnih naroda: Srbi, Hrvati, Slovenci, Makedonci i Crnogorci.

„Nacionalno preuređenje jugoslovenske države odvijalo se pod pritiskom shvatanja o srpskoj hegemoniji kao trajnoj ‘krivici’ srpskog naroda“, piše istoričar Kosta Nikolić.