Став Коминтерне 100 година после: Како су комунисти гледали на Југославију и Србе?

Ових дана напуниће се 100 година од када су комунисти први пут огласили своје намере у односу на југословенско и српско питање. На Трећој конференцији КПЈ одржаној 4. јануара 1924. у Београду, Југославија је названа вештачком творевином.

„Усвојена Резолуција о националном питању Треће конференције полазила је од тога да је великосрпска хегемонија изазвала одбрамбено груписање хрватског и словеначког народа, као и покрета за аутономију Црне Горе, Босне, Војводине и за независност Македоније“, пише Петронијевић.

Комунисти су одбацили „заблуде“ о националном јединству и Југославију дефинисали као државу у којој владајућа српска класа угњетава остале нације и мањине. Њима је КПЈ признала пуно право на самоопредељење, слободно отцепљење и образовање властитих држава.

Разбијање Југославије

И Коминтерна је намерила да разбије Југославију. Исте године од 17. јуна до 8. јула одржан је Пети конгрес комунистичке интернационале у Москви. Ту је донесена одлука о рушењу Југославије и њеној подели на мање државе.

Делегати су пред југословенске комунисте поставили захтев да се „општа парола права народа на самоопредељење мора изразити у форми издвајања Хрватске, Словеније и Македоније из састава Југославије и стварање од њих независних држава“.

Одлуке Петог конгреса Коминтерне 1924. („југословенско питање“) гласе: „Српска буржоазија спроводи хегемонију у Југославији, иако представља народ са 39 одсто укупног становништа. Остали народи су потчињени режиму националног угњетавања и против њих се води политика денационализације. Срби, Хрвати и Словенци су различити народи и теорија о троименом народу је само маска великосрпског хегемонизма“.

Подршка сецесионистима

Одлуку о издвајању и независности Словеније, Хрватске и Македоније, као и подстицање свих сепаратистичких покрета и њихове оружане борбе (ВМРО, качаци, усташе) прихватила је и КПЈ на Четвртом конгресу у Дрездену 1928. године.

Од тада комунисти су и јавно позивали на разбијање Југославије, уз вечиту осуду српске хегемоније. Владимир Кршљанин, српски дипломата, политичар и почасни професор руског универзитета у чланку „Срби ‘ново Душаново царство’ дали за три пропале Југославије“ тврди да су управо закључци из Дрездена, под утицајем Коминтерне и ставова усвојених на Петом конгресу у Москви 1924. године, били кључни историјски фактори употребљени против Југославије.

Деведесетих година 20. века Југославија је разбијена, а авнојевске границе признате као међународне границе нових држава. С друге стране Србији се војном и дипломатском агресијом отимају Косово и Метохија. У Војводини се потхрањује сепаратизам, Република Српска је стално на удару и српском народу се не дозвољава право на самоопредељење. Комшије поново прете ратом.

Југословенска идеја и комунистичка идеологија готово су уништиле српски народ, али оне и даље живе у делу српске јавности.

Испробани су сви сценарији. Југославија је била и монархија и република. Имала је и краља и доживотног председника, и Србина и Хрвата. И намесништво и председништво, и бановине и републике, и централизовано и децентрализовано уређење. Ништа није помогло!

Узалудно су Срби жртвовали слободну и суверену државу, генерације и генерације народа, идентитет и самопоштовање. Данас их готово више нема у Хрватској, статистичка су грешка у ФБиХ, на Космету живе окружени бодљикавим жицама, а у Црној Гори немају права. На просторима где се још питају о свом опстанку, изложени су српском самопорицању, самосатирању, самомржњи, аутоколонијализму и аутошовинизму, каквим су их обликовали и подучили комунисти!

Пирова победа

Академик Милорад Екмечић сматрао је да је за српски народ Југославија била – Пирова победа. Своју слободу Срби су најскупље платили. После огромних жртава, српски национални покрет имао је дефанзивни карактер и бранио постигнуто.

„Главни разлог што Срби спуштају наниже своје далекозоре, није долазио од чињенице да је засићеност једном морала да дође, него због високе цијене којем је плаћено уједињење 1918“, тврдио је Екмечић.

Сличног мишљења је и историчар Коста Николић који додаје да је основни узрок проблема Срба у Краљевини СХС/Југославији било схватање да је стварањем те државе решено српско национално питање. Према његовим речима, губљење биолошке основе и историјски замор узроковали су стање дефанзивности.

Почетком 20. века српски народ је тријумфовао на свим пољима. Раздобље 1903 – 1914. памти се као „златно доба“, али од тада почиње национална катастрофа, погроми и прогони. У два балканска и Првом светском рату, Србија и Црна Гора изгубиле су око 1,25 милиона становника (погинуло је 400.000 војника, страдало 850.000 цивила).

Србија је изгубила око 30 одсто становништва (60 одсто мушког радно способног).  Црна Гора 25 одсто, док је у БиХ убијено око 400.000 (19 одсто, махом српског становништва). По процени делегације Краљевине СХС на мировној конференцији у Версају, штета Србије била је око 10 милијарди златних франака, половина укупне националне имовине.

Плаћену цену српски народ не само да никада више није надокнадио већ је удвостручио током Другог светског рата и стварања „Друге Југославије“. Доживио је Јасеновац и геноцид у НДХ, масовна убиства и прогоне од стране усташа, ханџар дивизије, албанских сепаратиста… И поново је створена заједничка држава без последица по Хрвате, муслимане, Албанце и друге који су бирали да буду на страни злочинаца. Поново су награђени и поново били незадовољни. Срби су им и данас кључни проблем.

Тајна кривица

Када је стварана комунистичка Југославија, уочи окупљања у Јајцу 1943. сви осим српског народа имали су могућност да се изјасне о свом статусу. Признато је пет конститутивних народа: Срби, Хрвати, Словенци, Македонци и Црногорци.

„Национално преуређење југословенске државе одвијало се под притиском схватања о српској хегемонији као трајној ‘кривици’ српског народа“, пише историчар Коста Николић.