Đurđevdansko jutro 1942. godine bilo je pogubno za sarajevske Srbe koji su bili zatočeni u logorima i zatvorima u tom gradu.
„Tog 6. maja, na Đurđevdan, otvaraju se vrata ćelije u zatvoru Beledija i ustaša još sa vrata kaže: „Ajte Srbi, Đurđevdanski uranak“, govorio je Žarko Vidović.
Vidović, preživeli svedok koji je sa još 3.000 Srba bio zatočen u sarajevskim kazamatima.
Vozovi smrti
Srbi su pokupljeni iz zatvora i dovedeni do Vijećnice, gradske kuće u Sarajevu gde su ih čekali vozovi smrti koji će ih odvesti u Jasenovac.
„Na vagonima je pisalo: 7 konja ili 40 vojnika, a nas su smeštali po 200 ljudi u jedan vagon, tako da u njima nije bilo mesta ni za stajanje, a kamoli za sedenje.
Nije bilo ni dovoljno vazduha, a o vodi i hrani i da ne govorimo“, svedoči Žarko Vidović.
Na tom putu Srbe su osim straha i neizvesnosti pratila i pitanja: Kuda nas vode i gde ćemo završiti?
Kako je nastala pesma?
U tim vozovima smrti koji su išli za Jasenovac, u jednom trenutku rodila se pesma „Đurđevdan“.
Najpre se zaorila iz grla jednog mladića, člana Kulturno-umetničkog društva „Sloga“ iz Sarajeva.
A onda se ta pesma lančano počela širiti od usta do usta, od vagona do vagona.
Ustaški odgovor na tu pesmu vrlo brzo je stigao. Svi prozori na vagonima su zatvoreni.
Tako su zatočenici ostali bez vazduha, pa su mnogi Srbi umrli od gušenja i pre nego što su stigli do Slavonskog Broda.
Pesma tuge i boli
Pesma „Đurđevdan“ je pre tri decenije obradio Goran Bregović.
To je pesma tuge i bola, nastala u ljudskoj nemoći i očaju, ali svedok ponosa i prkosa sarajevskih Srba koji su vozovima smrti na Đurđevdan 1942. godine transportovani za Jasenovac.
Tek svaki deseti Srbin se vratio, od njih 3.000 koliko ih je odvedeno tog 6. maja iz Sarajeva za Jasenovac.