Šta god i s kim god da radimo neizbežno ćemo se suočavati sa frustriranim ljudima, a što je još gore – i sa sopstvenim osećanjem frustriranosti. To je verovatno rezultat uskovitlane sujete, koja kao da je norma današnjeg čoveka, ali i velikih očekivanja koja se pred njega postavljaju. I to ne toliko očekivanja iz domena vrlina ili čak imperativa dosezanja kvalitetnih rezultata, nego u smislu uspeha i dostizanja određene društvene pozicije.
Težnja, pa čak i očekivanja drugih ljudi ili autoriteta za vrlinskim delovanjem i vrhunskim stvaralačkim ili delatnim rezultatima, mogu da budu podsticajni, mogu nas brusiti, jačati karakter, pa čak nas, ako smo umetnici i mislioci, nadahnuti ka onome što je Ksenija Atanasijević napisala povodom Momčila Nastasijevića, koji je, prema njenim rečima, „neumorno pretraživao sredstva koja čovek može domašiti da pomoću njih odbaci sve nevažnosti nagomilane u svakodnevnim proticanjima, a da zadrži ono što uzvišava i preobražava“.
Danas se, naprotiv, od čoveka sasvim malo traži u tom smislu, već se sva očekivanja usmeravaju upravo ka „nevažnostima“ (banalnostima, trivijalnostima) i „svakodnenom proticanju“. Naše delovanje time biva zalepljeno na norme ovoga sveta i manjak energije je neminovan, svakovrsna stvaralačka presahlost, usled onog što bi se moglo imenovati odricanjem od duha u korist materijalnog, unutrašnjeg u korist spoljašnjeg. A otuda i frustracija – osećanje da nismo dosegli nešto važno, nešto što se od nas očekuje da dosegnemo. Norma današnjice je, ukratko, adaptacija pre nego kreacija, prilagođavanje a ne stvaralaštvo, što je za čoveka nenormalno stanje.
Naravno, toga je uvek bilo, prosečnosti i mediokritetstva, ali danas kao da je teže odbraniti se od toga, pronaći unutrašnju motivaciju za delovanje i stvaranje. A u tome je srž. Da biste imali unutrašnju motivaciju morate verovati u nekakav smisao svog stvaranja i delovanja. I on mora biti unutrašnji, a ne spolja nametnut. Odnosno, vi neminovno usvajate neke vrednosti, koje niste vi prvi u svetu i istoriji izmislili i formulisali, ali ih upravo usvajate, prisvajate, osećate kao svoje, nalazite sopstvene motive, načine i razloge. Smisao nije proizvoljan, ali nije ni puki spoljašnji konstrukt. Ako vas ne pokreće, on ne postoji za vas, on je puka apstrakcija, beživotna spoljašnja norma. A jedina norma treba da bude život, odnosno svaka norma bi trebalo da doprinosi životu, da je tu zbog njega, a ne obrnuto.
A da biste stvarali i delovali, morate voleti to što stvarate i ka čemu delujete, jer to vas puni energijom. Nije dovoljan samo proračun i interes, jer oni su kratkog daha i dosega. Morate voleti, biti spremni da štošta žrtvujete, morate računati na neizvesnost i mogući neuspeh.
Ako tako radite, samovlasno, neuspeh vam neće rađati frustraciju, bar ne dugotrajnu, jer je izazov koji ste prihvatili bio vaš izbor, vaša volja, a ne nešto spolja propisano. Ako vas neko i gleda sa visine ili sažaljivo, prihvatićete to, nećete odustajati od delovanja, odsecati sebi „onu stvar“ jer ste ljuti na selo. Svesni ste da nikog neće biti briga ako odustanete, predate se, da vas niko neće vući za rukav. Sami ste hteli, sami ste promašili i idete dalje. Ne zavisite od toga šta drugi misle i govore.
To naravno nije lako, teorijski lepo zvuči, ali je teško takvo stanje dosegnuti u praksi. Nije ni strašno pokleknuti ponekad, pokolebati se, osetiti se uskraćenim, požaliti se na nepravdu, to je neizbežno, jer „tela smo“. Ali to ne bi smelo dugo da traje. Ne treba da budemo likovi u bilo čijoj igrici, moramo biti odgovorni za svoj život. Frustracija nikuda ne vodi, osim očaju i ogorčenju, koji su smrt pre smrti, jer sam život je onda jedna velika frustracija – niko od nas neće dosegnuti sve ono to je želeo, što je mislio da može, što su drugi od njega očekivali. Negde će sve to stati, a pre nego to stane počeće da usahnjuje, osetićete u nekim periodima da niste ono to ste bili, i to možda nikad nećete povratiti.
Ali to je zrelost, prihvatiti ono što se prihvatiti mora. Ali ne prihvatiti odustajanje i očaj, jer se to ne mora. Imamo toga dovoljno u sebi i dovoljno nam doliva onaj koji nas je stvorio – ako se otvorimo ka njemu i omogućimo mu pristup – da bismo uvek mogli da ustanemo i idemo dalje, možda ne do nekih visina, do vrhova, ali ipak nekuda i nekako, da ne trulimo za života. Na kraju krajeva, cilj nisu vrhovi, šta god oni bili kako ih god mi zamišljali, nego spasenje, a spasenje je ništa drugo nego život, ono „za život sveta“ iz naslova jedne poznate knjige. To, da se krećemo i idemo dalje, da ustajemo svaki put iznova, i jeste najdublji smisao tog, obećanog nam, utešiteljskog Božijeg delovanja. Ili makar da pokuša(va)mo, prema našim nevelikim moćima. Ništa nas ne košta, jer tama groba nas ionako čeka, neće pobeći, i ne treba žuriti da se umre pre smrti. A za život smo stvoreni, ne za smrt.
Vladimir Kolarić za Kompas info
