Шта год и с ким год да радимо неизбежно ћемо се суочавати са фрустрираним људима, а што је још горе – и са сопственим осећањем фрустрираности. То је вероватно резултат усковитлане сујете, која као да је норма данашњег човека, али и великих очекивања која се пред њега постављају. И то не толико очекивања из домена врлина или чак императива досезања квалитетних резултата, него у смислу успеха и достизања одређене друштвене позиције.
Тежња, па чак и очекивања других људи или ауторитета за врлинским деловањем и врхунским стваралачким или делатним резултатима, могу да буду подстицајни, могу нас брусити, јачати карактер, па чак нас, ако смо уметници и мислиоци, надахнути ка ономе што је Ксенија Атанасијевић написала поводом Момчила Настасијевића, који је, према њеним речима, „неуморно претраживао средства која човек може домашити да помоћу њих одбаци све неважности нагомилане у свакодневним протицањима, а да задржи оно што узвишава и преображава“.
Данас се, напротив, од човека сасвим мало тражи у том смислу, већ се сва очекивања усмеравају управо ка „неважностима“ (баналностима, тривијалностима) и „свакодненом протицању“. Наше деловање тиме бива залепљено на норме овога света и мањак енергије је неминован, сваковрсна стваралачка пресахлост, услед оног што би се могло именовати одрицањем од духа у корист материјалног, унутрашњег у корист спољашњег. А отуда и фрустрација – осећање да нисмо досегли нешто важно, нешто што се од нас очекује да досегнемо. Норма данашњице је, укратко, адаптација пре него креација, прилагођавање а не стваралаштво, што је за човека ненормално стање.
Наравно, тога је увек било, просечности и медиокритетства, али данас као да је теже одбранити се од тога, пронаћи унутрашњу мотивацију за деловање и стварање. А у томе је срж. Да бисте имали унутрашњу мотивацију морате веровати у некакав смисао свог стварања и деловања. И он мора бити унутрашњи, а не споља наметнут. Односно, ви неминовно усвајате неке вредности, које нисте ви први у свету и историји измислили и формулисали, али их управо усвајате, присвајате, осећате као своје, налазите сопствене мотиве, начине и разлоге. Смисао није произвољан, али није ни пуки спољашњи конструкт. Ако вас не покреће, он не постоји за вас, он је пука апстракција, беживотна спољашња норма. А једина норма треба да буде живот, односно свака норма би требало да доприноси животу, да је ту због њега, а не обрнуто.
А да бисте стварали и деловали, морате волети то што стварате и ка чему делујете, јер то вас пуни енергијом. Није довољан само прорачун и интерес, јер они су кратког даха и досега. Морате волети, бити спремни да штошта жртвујете, морате рачунати на неизвесност и могући неуспех.
Ако тако радите, самовласно, неуспех вам неће рађати фрустрацију, бар не дуготрајну, јер је изазов који сте прихватили био ваш избор, ваша воља, а не нешто споља прописано. Ако вас неко и гледа са висине или сажаљиво, прихватићете то, нећете одустајати од деловања, одсецати себи „ону ствар“ јер сте љути на село. Свесни сте да никог неће бити брига ако одустанете, предате се, да вас нико неће вући за рукав. Сами сте хтели, сами сте промашили и идете даље. Не зависите од тога шта други мисле и говоре.
То наравно није лако, теоријски лепо звучи, али је тешко такво стање досегнути у пракси. Није ни страшно поклекнути понекад, поколебати се, осетити се ускраћеним, пожалити се на неправду, то је неизбежно, јер „тела смо“. Али то не би смело дуго да траје. Не треба да будемо ликови у било чијој игрици, морамо бити одговорни за свој живот. Фрустрација никуда не води, осим очају и огорчењу, који су смрт пре смрти, јер сам живот је онда једна велика фрустрација – нико од нас неће досегнути све оно то је желео, што је мислио да може, што су други од њега очекивали. Негде ће све то стати, а пре него то стане почеће да усахњује, осетићете у неким периодима да нисте оно то сте били, и то можда никад нећете повратити.
Али то је зрелост, прихватити оно што се прихватити мора. Али не прихватити одустајање и очај, јер се то не мора. Имамо тога довољно у себи и довољно нам долива онај који нас је створио – ако се отворимо ка њему и омогућимо му приступ – да бисмо увек могли да устанемо и идемо даље, можда не до неких висина, до врхова, али ипак некуда и некако, да не трулимо за живота. На крају крајева, циљ нису врхови, шта год они били како их год ми замишљали, него спасење, а спасење је ништа друго него живот, оно „за живот света“ из наслова једне познате књиге. То, да се крећемо и идемо даље, да устајемо сваки пут изнова, и јесте најдубљи смисао тог, обећаног нам, утешитељског Божијег деловања. Или макар да покуша(ва)мо, према нашим невеликим моћима. Ништа нас не кошта, јер тама гроба нас ионако чека, неће побећи, и не треба журити да се умре пре смрти. А за живот смо створени, не за смрт.
Владимир Коларић за Компас инфо