Nije retko da naiđemo na ljude koji nikad neće pohvaliti drugoga, kao da se plaše da će time ugroziti svoju društveno poziciju. Uopšte, česti su oni koji svim svojim odnosima upravljaju isključivo u interesu očuvanja ili unepređivanja svog položaja u društvu. Drugi je za njih potencijalna pretnja, ne treba mu davati krila da nas u nečemu pretekne ili informaciju koju može upotrebiti protiv nas, a svakako ne pokazati slabost.
Neki, osvešćeniji, susprezanje od pohvala brane „vaspitnim“ razlozima, tobožnjom brigom da se drugi ne pogordi, ne umisli, ne uobrazi. Tačno je da iskušenja umeju da budu korisna za nas, i da smo u asketskoj literaturi čitali kako su nam često korisniji oni koji nas vređaju nego oni koji nas hvala, jer doprinose našem smirenju, To u nekom smislu jeste tako, ali to ne znači da iko od nas treba da se nudi da drugome bude iskušenje, a ne daj Bože da prema njemu bude grub i neprijateljski nastrojen. Izražavati zavist i surevnjivost prema nekome nipošto ne može biti vrlina, mada može imati ulogu u celini Božanskog domostroja. Do nas je ipak, da Bogu damo Božije, a da se sami ponašamo što je moguće bliže njemu, u skladu sa svojim ljudskim ograničenjima, odnosno našim ograničenim znanjima i uvidima o drugome. Dakle, mi treba da se prema drugima ponašamo onako kako su nas učili Hristos i apostoli, a to ne podrazumeva poigravanje njihovim emocijama i savešću.
Takođe, podrazumeva se da ljude ne treba hvaliti preterano i isprazno, jer to je opet strastvenost, samoisticanje, ružna nametljivost. Kao da neko treba da bude počastvovan što smo ga baš mi pohvalili – mi ovakve veličine. Pa ako ne pokaže doličnu zahvalnost, umemo dobro da se naljutimo.
Pohvala treba da bude izraz ohrabrenja, utehe, prihvatanja, podrške, i ona je često ljudima potrebna u svakodnevnim iskušenjima. Potrebno im je da znaju da nisu sami, da se na nekog mogu osloniti, da je neko ipak tu, čak i ako ne može konkretno da im pomogne, mada je uvek najbolje konkretno pomoći ako se, kako i kad može. Kritizeri nikada nikome nisu pomogli, osim Božijom promišlju, a sa njom se nije igrati.
Kad ste grubi i suvi prema ljudima tad na sebe zapravo uzimate Božije prerogative, ne zato što je Bog grub i suv, nego zato što sebi pripisujete njegovo sveznanje, uvid u potrebe i mogućnosti drugog, njegovu sposobnost da vidi naše puteve i predvidi i osvetli naše izbore. A mi ljudi to nemamo.
Znači, treba podržati drugoga, ne tek tako i isprazno, ne radi samoisticanja i samodivljenja, kako smo mi, eto, plemeniti i podržavajući, nego pomoći drugome da razgori vatru i svetlost koju ima u sebi. Da poveruje da može dalje, da i on nešto može. Ne da pokori svet i bude mali bog među malim bogovima, nego da ispunu svoje talante, svoje ljudsko i svoje lično naznačenje.
Osvetlimo drugog, koliko god male svetiljke bile u našim rukama, i prihvatimo svetlost drugog, ne košta mnogo. A Gospod gleda i voli tu razmenu svetlosti, i dodaće, ako treba i koliko treba. Prepustimo to njemu, a mi činimo ono što je do nas. Ne otimajmo se za položaj u društvu, za moć, nego se otvorimo za ljubav Božiju.
Vladimir Kolarić za Kompas info
