Iako sa nekoliko kvalitetnih knjiga iza sebe, Miliš K. Ilić je na svoj lik i delo veću pažnju skrenuo tek sa „aferom Ana Miloš“, kada je otkrio kako iza hvaljenih i nagrađivanih knjiga proze i poezije „Kraj raspusta“ i „Govori grad“, potpisanih imenom fiktivne Ane Miloš, krije zapravo on. Kako naša književna čaršija trpi samo izrežirane i dirigovane „incidente“, „afere“ i „polemike“, gde su uloge svih aktera unapred poznate, a manje-više i ishodi, i gde se zna koje su crvene linije i „svete krave“ u koje se jednostavno ne dira, ovo otkriće je proizvelo neproporcionalno mnogo buke. Stiče se utisak da je Ilićev istup bio subverzivan ne toliko zbog svog sadržaja ili retorike, koliko zbog činjenice da je u svemu delovao kao slobodan strelac, bez podrške nekog od onih čija se podrška ima tražiti. Neko „nebitan“ je svojom voljom, „mimo reda“ postao „bitan“, a književna čaršija ne trpi presedane, pa otud gnevni pozivi na kenselovanje ovog i dalje srazmerno mladog, produktinog i nesporno talentovanog autora, kao i strah mnogih da na neki način ne budu dovedeni u vezu da njim i tako izgube stečene „pozicije“. Što je posebno otužno znajući koliko novca i realne moći uošte postoji u književnim svetu.
Ukratko, Miloš Ilić je svojim identitetskim umetničkim eksperimentom samo pokazao ono što svi mi ionako znamo, a to je u kolikoj meri na našoj književnoj sceni vladaju neknjiževni ili vanknjiževni kriterijumi (svakog koga interesuju koreni i genaza ove anomalije neka pročita nedavno objavljenu knjigu Vesne Trijić „Književnost između politike i kulture“). On je jednostavno pokazao da je car go onima koji se zapravo nisu posebno ni trudili da uverljivo simuliraju kako to ne vide i sami. A šta to govori o našoj književoj sceni, osim o carujućem kukavičluku, plitkosti i učmalosti, koji idu ruku pod ruku, a i svi mi koji želimo da budemo deo te scene, zajedno sa njima.
Što se stvaralaštva samog Ilića tiče, van svih afera i aferica, između njegovih različitih umetničkih identiteta i-ili pseudonima postoji jasan kontinuitet i sklad i prilično je jasno kako je „Kraj raspusta“ Ane Miloš nešto zrelije, dorađenije i izbrušenije otelovljenje poetike iz veoma dobre zbirke „Umorni kao psi“, koju opet roman „Deca Nedođina“ svojim spojem „novog realizma“ sa fantastičkim i paraboličko-alegorijskim elementima dovodi do vrhunca. Čak i o njegovoj knjizi „Po zanimanju: Ana Miloš“, u kojoj razotkriva aferu koju je pokrenuo, zbog egzistencijalnog naboja i uopštavaućeg potencijala, možemo slobodno govoriti kao o umetničkoj prozi, romanu koji možemo staviti u istu ravan sa njegovim drugim delima.
U svojoj novoj zbirci propovedaka „Knjiga štampana u nula primeraka“ (Plato, 2024), Ilić se, kako naslov sugeriše, bavi književim temama, ali ovde nije naglasak na kritici, ismevanju ili preispitivanju književne scene ili ovdašnjih književnih prilika, već primarno na tajni i iskustvu pisanja, samom stvaralačkom procesu, u svom njegovom segmentima, od umetnikove percepcije sveta (unutrašnjeg i spoljašnjeg), stvaralačkog procesa, do njegovog plasmana i recepcije. Iako i dalje poseduju elemente svedeno stilizovanog „novog realizma“, ovde su u odnosu na većinu ranijih tekstova prisutniji fantastički i alegorijsko-parabolički elementi.
Ove priče svedoče egistencijalni naboj koji prati stvaralački proces, ali otkrivaju i njegovu svojevrsnu ontologiju. Nedostatak recepcije njegovog rada dovodi ne samo do egzistencijalne nego i ontološke krize kod stvaraoca, javlja se kako potpuni rascep tako i još fatalnije stapanje pisca i njegovog dela, istražuje se odnos umetnika prema svetu kao njegovom materijalu, prema kom je ravnodušan, čak ciničan sve dok služi njegovim stvaralačkim potrebama, ali i sposobnosti umetnika da na neki način oblikuje svet, upravlja njime svojim stvaralaštvom, priziva ga u postojanje, što ponekad vodi i autodestrukciji. Umetnik je prečesto fokusiran samo na svoje stvaralaštvo, zaboravljajući sve oko sebe, potirući druge aspekte svog života i za njega nerelevantne aspekte stvarnosti, osuđujući se na usamljenost, otuđenje, unutrašnji raskol, pa time ponovo na destrukciju i samodestrukciju.
Umetnik svojim stvaralaštvom oblikuje svet, preobražava ga, ali stalno na granici između sve jačeg iskustva tog sveta i njegovog potpunog potiranja i iščezavanja u tom procesu, stvarajući od umetnika otuđenog „čoveka praznih šaka“, koji najzad gubi ne samo svet i druge ljude nego i sebe.
I one priče koje se ekplicitno ne bave stvaralaštvom, tiču se odnosa čoveka prema svetu, opštenja sa njim, produbljenog istraživanja percepcije, selekcije, pokušaja da se mnoštvenost stvari ovog sveta na neki način osmisli, organizuje, makar ti načini i prevazilazili uobičajene norme zdravog razuma i društvenh normi, i uključivali paranoju, opsesiju i izbezumljujući strah od spoljašnjeg sveta ili svojih unutrašnjih ponora i njihovih nepredvidljivosti i neobuhvatnosti, čijem bi prevladavanju umetnost i mogla da služi.
Priče postepeno, čuvajući ritam i kompaktnost zbirke, od teme umetnosti i stvaralaštva prelaze u jedan distopijski, postapokaliptički milje, u kom priroda nije ništa manje preteća od (ostataka) civilizacije, ali gotovo bez šava, jer nekako shvatamo da je i dalje reč o stvaralaštvu, o čovekovom odnosu prema svetu, učešću u njemu, o celini sveta uhvaćenoj čovekom, i o tome šta se desi kad taj svet počinje da mu klici kroz prste.
Manjkavost tog odnosa, manjkavost staralaštva, stvaralačke volje i moći, čovekove sposobnosti zahvatanja sveta i njegovog preobražaja, dovodi do raspada ne samo društva i civilizacije, nego i samog vremena, jedne zaglavljenosti, začaranosti, zaglibljenosti, ali u kojoj u nama može da se pojavi makar i skrivena i nedovoljno osveštana nada u nekakav grad iza horizonta, „koji nas na čudan način mami, ne želeći da nam se jasno prikaže“. Taj grad je zapravo istinski fokus ove zbirke, koliko god to neupadljivo bilo. U tom smislu, ako nam, kako naslov jedne od priča sugeriše, ova knjiga nudi svojsvrstan pogled „s kraja sveta“, kaže nam i da taj pogled može biti „lep“, kako onima sposobnim da zavire s one strane vremena, u „grad budući“, tako i onima koji, takvim pogledom ozareni, mogu izniva i obnoviteljski da sagledaju sav svoj život i u njemu otkriju smisao veći od celog sveta, i koji preobražava svetove.
Zbirka „Knjiga štampana u nula primeraka“ je u misaonom i idejnom smislu do sada najuspelija Ilićeva knjiga, pisana precizno, jasno i pregledno, sa dobrom strukturom celine, pa gotovo da se može čitati kao roman. Takođe, iako u većini posvećena tematizaciji stvaralaštva, umetnosti i pisanja, ona se bavi najdubljim egzistencijalnim i ontološkim pitanjima, dubokim osnovama naše lične i ljudske samosvesti i samopoimanja, i u tom smislu će zainteresovati i one koje poetike zasnovane na matapoetičkim postupcima, „pisanja o pisanju“ i slično, inače odbijaju. Ovo je zanimljiva, potresna i nemalo uznemirujuća, ali i duhovita, živa i relevantna proza, koja uveliko prevazilazi lokalne granice, a o granicama naše književne scene ili čaršije – kako god je nazvali – i da ne govorimo. Ukratko, kao malo koja knjiga tekuće srpske književnosti, ova poziva na prevođenje.
