Жезло Светог Саве представља један од најпрепознатљивијих симбола духовне и државне баштине средњовековне Србије, а уједно је и једини сачувани предмет који му је лично припадао. Данас се чува у ризници манастира Милешева као једна од највреднијих српских реликвија.
„Када је 1219. у Никеји добио томос о аутокефалији, Свети Сава је истог тренутка био хиротонисан за архиепископа српских и поморских земаља. Том приликом, по византијском обичају, добио је архијерејски омофор, панагију, архијерејски жезал – скиптар је Сава добио директно при свом устоличењу, као званични знак да постаје поглавар самосталне српске цркве“, пише историчарка Невена Ковачевић, која стоји иза странице Путевима српске историје.
Жезло је направљено од позлаћеног сребра, и одражава стил византијских радионица 13. века, декорисано орнаментима и симболима типичним за тадашњу црквену уметност.
Висине је 143 центиметара и опточено је полудрагим камењем, а у глави жезла се налази горски кристал.
У првим деценијама 17. века, монаси Лонгин и Висарион из Милешеве су извршили значајне преправке на жезлу, тако да је оно тада изгубило свој првобитни, аутентични изглед, бележи Википедија. Заменили су стари оков жезла потпуно новим, на који су гравирали песме посвећене Светом Сави и тропар Вазнесењу Господњем.
Према речима др Андреја Вујновића, музејског саветника Историјског музеја Србије, глава жезла је највероватније аутентична, односно није промењена од времена Светог Саве.
„Архијерејски жезал је симбол духовне власти првог српског архиепископа, знак његове црквене и духовне моћи.
Жезло Светог Саве једно је од најпрепознатљивијих симбола духовне и државне традиције средњовековне Србије, али и једини сачуван његов лични предмет. Чува се у ризници манастира Милешева, као једна од најзначајнијих реликвија Србије.
