Banke su kod nas skoro pa jedini izvor finansiranja privrednih tokova, preduzetništva, poslovnih poduhvata… Zauzimaju više od 90 odsto ovog tržišta. Drugi načini da dođete do neophodnog kapitala, pogotovo ako ste mali ili na početku, skoro pa i ne funkcionišu. Berza je godinama na izdisaju, a penzijski i investicioni fondovi, opet su, dobrim delom, produžena ruka bankarskih grupacija.
Takva situacija ima svojih prednosti, jer bi banke trebalo da na finansijskom tržištu obezbeđuju stabilnost. Ovo smatra Milko Štimac, nekadašnji predsednik Komisije za hartije od vrednosti. Ipak, nastavlja, „one su samo jedan od segmenata finansijskog tržišta”. I ne bi trebalo da budu jedini.
Drugi segment
„Drugi segment, podjednako važan, trebalo bi da bude tržište kapitala, sa mrežom posrednika i investicionih fondova. Taj segment bi trebalo da obezbeđuje dinamiku. Uostalom, nema razvijene ekonomije bez berze i funkcionalnog tržišta kapitala“, kaže Štimac.
S druge strane, Milan Marinković, partner u konsultantskoj kući WM Equity Partners ukazuje da ne postoje instrumenti kojima se može izmeniti činjenica da je naše tržište maleno, plitko i nelikvidno.
„To je posledica stepena razvoja, nivoa BDP-a, demografije… U odnosu na svetske kompanije srednje veličine, najveće kompanije u Srbiji predstavljaju mikro preduzeća. Nemamo tradiciju akcionarstva, a poznavanje tržišta među prosečnim investitorima je dosta nisko. Takođe, ukupna aktiva na tržištu izrazito je mala u odnosu na bilo koje ozbiljnije tržište, pa je drugačija razvojna strategija teško sprovodiva“, smatra sagovornik Forbes Srbija.
Ko gubi, a ko dobija?
„Gubi država, jer bi se, primera radi, finansiranjem poljoprivredne proizvodnje preko berze, smanjili inflatorni pritisci na budžet. Gubi privreda, jer bi se projekti koji sada zavise od države mogli finansirati emisijom hartija od vrednosti.
Gube preduzetnici, jer su im banke jedina mogućnost da finansiraju svoje aktivnosti. Gube građani, jer bi na tržištu kapitala mogli da aktiviraju male iznose preko aktivne štednje u investicionim fondovima. Gubimo svi“, odgovara Štimac. On kaže da su banke neophodne radi stabilnosti, ali ako se ona prenaglasi onda na duži rok zamire privatna inicijativa.
Teško je utvrditi koliko se gubi zbog izrazito bankosredišnog tržišta, odnosno koliko su „teške“ te propuštene investicione prilike, ali je sigurno da se veliki broj projekata nije pojavio na tržištu baš zbog nemogućnosti finansiranja, smatra Nenad Gujaničić, berzanski analitičar iz kuće Momentum sekjuritis.
„Nepostojanje efikasnog finansijskog tržišta onemogućava najbolje korišćenje kapitala i celokupna privreda uskraćena je za veći broj procenata dodatnog privrednog rasta jer je kapital loše alociran“, objašnjava on.
Novac banaka se nije prelio na investicione prilike
S druge strane, kaže, banke su lagerovale desetak i više milijardi evra i taj novac nije se prelio na investicione prilike.
„Prelivanje se desilo tek na tržište nekretnina i delimično na novčane investicione fondove što je bio prenos “iz levog u desni džep” bankarskih ustanova“, dodaje Gujaničić.
Milan Marinković, kaže da je štetu teško kvantifikovati, ali da istovremeno postoje argumenti da nje i nema.
„Kompanije koje ne mogu da pronađu finansiranje u zemlji, mogu ga potražiti u inostranstvu. Postoje različite platforme za to, od crowd funding platformi koje su razvijene u Estoniji, Poljskoj i Rumuniji, do velikog broja alternativnih investicionih fondova koji posluju iz Luksemburga i Holandije.
Ovi izvori su u današnje vreme mnogo dostupniji nego pre samo pet ili šest godina, a imovina kojom raspolažu je daleko veća od potreba”, tvrdi Marinković.
Banke umesto berze
Sagovornici Forbes Srbija ističu da je najveća „mana“ tržišta kapitala, kada je reč o nepostojanju alternative bankama, nerazvijena berza.
Marinković smatra da berza u Srbiji nikada nije ni „zaživela“ kao mesto na kojem se investiciona ponuda susreće sa privrednom tražnjom.
„Domaće kompanije zbog toga nemaju povoljno okruženje da kapital prikupljaju kroz izdavanje akcija ili obveznica na lokalnom tržištu. Investitori, opet, nemaju mogućnost da svoj kapital plasiraju u ove instrumente. Takođe, Srbija zaostaje u sferi razvoja investicionih i alternativnih investicionih fondova“, kaže on.
I Gujaničić ističe da je razvijena berza preduslov za sve oblike finansiranja koji isključuju kredite, jer „ona obezbeđuju krajnji izlaz svim ulagačima koji se usude da to učine u ranom razvoju preduzetničkih poduhvata“.
Socijalističko nasleđe
Suština je da kod nas nikada drugačijim modelima, izuzev bankosredišnog, nije data ozbiljna šansa, kaže Milko Štimac.
„To je model nasleđen još od socijalizma, režima koji ustanovljava status quo, i koji ne može da prepozna potrebe ekonomije i društva koje izlaze iz tog okvira. Početkom dvehiljaditih nije sprovedena reforma finansijskog sektora nego tek čišćenje od onih igrača kod kojih su se nagomilali nedostaci celog sistema, takozvanih velikih banaka.
To je trebalo uraditi, ali je uporedo sa tim trebalo demontirati i stari model u kome samo banke mogu i treba da se bave finansijama“, objašnjava Štimac.
To se ovde nije desilo. Umesto starih i problematičnih došle su neke nove banke, ali je i dalje ostao na snazi njihov nedodirljivi i dominantan položaj.
„Svetska kriza raširila je strah kod monetarnih vlasti svuda po svetu, ali je dobrim delom poslužila i kao opravdanje za dalju centralizaciju u finansijama.
Centralne monetarne institucije podredile su svoju regulatornu politiku stabilnosti i sigurnosti. Taj trend se kod nas uklopio u postojeći model. Ono što ide mimo banaka, zanemarljivo je i ne doprinosi ekonomskim tokovima u opredeljujućoj meri“, kaže Štimac.
Ko su krivci?
Sagovornik Forbes Srbija kaže da je teško uperiti prstom u konkretnog krivca. „Bilo bi lepo da postoji osoba ili neka grupa ljudi, pa da se oni označe kao krivci, smene i onda situacija krene na bolje. Ali nije tako.
Situacija u kojoj se nalazimo nastajala je tokom dugih decenija, mi jako dugo živimo u nekoj vrsti dogovorne ekonomije. A takvom režimu odgovara baš ovaj finansijski model“, objašnjava Štimac.
Najvećem broju ljudi, pa i stručnjaka su slobodno tržište i liberalna ekonomija nepoznati i daleki.
„U dinamičnijem pristupu, razvijanju finansijskog tržišta i njegovom produbljavanju, vide opasnost nekontrolisanih tokova, pa time i nesigurnosti. Aktivna štednja preko investicionih i penzijskih fondova ostaje daleki koncept. Isto kao i finansiranje ekonomskih poduhvata preko emisije hartija od vrednosti. Ono što je nama potrebno, nije promena nekoga ko bi, eventualno, bio odgovoran, nego promena sistema, drugačije ustrojstvo finansijskog modela, ali i celog tržišta i ekonomije“, smatra on.
Uzroci trenutnog stanja leže u zbivanjima u poslednjih 30 godina, dodaje Marinković.
Od sloma bankarskog sektora iz devedesetih, objašnjava, sve monetarne vlasti u Srbiji imale su istu ili sličnu strategiju. Povratiti poverenje i ojačati bankarski sektor.
„To je bila logična i očekivana politika, koja je sve druge segmente razvoja tržišta kapitala stavljala u drugi plan. Bankarski sektor predstavlja najvažniji stub, pa je besmisleno „graditi“ građevinu bez osnove. Iz današnje perspektive, mora se zaključiti da je ovakva politika bila opravdana, jer se pokazalo da su druge zemlje našeg profila, a koje su ulagale više u razvoj tržišta kapitala ostale bez zapaženijih rezultata, što bi verovatno bio slučaj i sa nama“, smatra Marinković.
Peti oktobar
I Nenad Gujaničić na prvom mestu ističe činjenicu da aktuelna situacija nije od juče. Ona je, kaže, posledica evolucije domaćeg finansijskog tržišta nakon petooktobarskih promena.
“U ovom procesu nije bilo realno očekivati da će se desiti bilo šta do dominacija bankarskog sektora. Ipak, ta dominacija je iznad svih prognoza. Ovome je u velikoj meri kumovao model privatizacije koji je bio okrenut protiv razvoja finansijskog tržišta, jer se njegovim sprovođenjem ostvarivala konsolidacija vlasništva“, kaže naš sagovornik.
Ipak, dodaje on, i uprkos ovom načinu privatizacije „ranije privatizovane kompanije su donele veliki obim prometa na tržištu kapitala u periodu 2005-2007, ali je odsustvo sistemskog razvoja infrastrukture i institucija tržišta kapitala dovelo do njegovog kraha za koji je okidač bila svetska finansijska kriza”, zaključuje Gujaničić.
Ima li rešenja?
„Dostupnost alternativnih izvora finansiranja od izuzetnog je značaja za dugoročni razvoj privrede. Mladim, startap kompanijama, na primer, potpuno su nedostupni bankarski proizvodi, zbog profila rizika, a što je i slučaj sa mnogim drugim investicijama čiji profil ne odgovara bankarskom šablonu“, upozorava Marinković.
On, međutim, dodaje da se ovo ne može promeniti izmenama regulative ili nekakvim merama stimulacije.
„Moraju se pronalaziti alternativni načini da se postigne cilj. Na primer, puna liberalizacija spoljnotrgovinskih i deviznih poslova omogućila bi domaćim kompanijama i investitorima da još lakše izađu van granica Srbije i tamo potraže rešenje za svoje probleme“, objašnjava Marinković.
Štimac kaže da kod nas postoji osnovna infrastruktura tržišta kapitala.
„Imamo brokerske kuće, investicione i penzijske fondove. Tržište kapitala funkcionisalo je na zavidnom i obimu. Tu osnovnu infrastrukturu valjalo bi dograditi klirinškom kućom, koja bi, u punom kapacitetu, postala univerzalni kupac i prodavac u svakoj transakciji. To je finansijski zahtevan poduhvat, ali je neophodan, jer bi obezbedilo i trgovanje finansijskim ugovorima na poljoprivredne proizvode.
Politička volja
Odgovarajući na pitanje koliko je za ovo presudna politička volja, ovaj sagovornik odgovara:
„Politička volja potrebna je i da se najvrednije kompanije nađu listirane na berzi, jer bi to obezbedilo neophodnu dubinu tržišta“.
Sve zajedno, omogućilo bi prelazak iz dogovorne ekonomije na model okrenut profitu, razvoju, preduzetništvu i slobodnoj privatnoj inicijativi.
„Promena modela, međutim, dovela bi do ugrožavanja mnogih stečenih pozicija, pa i samu bankocentričnost. Eto, zato se bez čvrstog opredeljenja ne može krenuti u takvu reformu“, zaključuje Štimac.
