Споменик Карађорђу Петровићу, дело вајара и сликара Паскоја Пашка Вучетића, подигнут је у Београду уочи Првог светског рата 1913. године.
Откривање и освећење споменика обављено је на свечаности 11. априла те године, када га је уз присуство државног и војног врха и дипломатског кора открио Карађорђев унук краљ Петар И Карађорђевић.
Ипак, само три године касније срушили су га аустроугарски окупаторски војници.
Споменик је, иначе, подигнут на основу јавног конкурса од 21. септембра 1908. године, на коме су поред Вучетића учествовали и Симеон Сима Роксандић, Јован Пешић и други тадашњи знаменити уметници. Октобра 1908. окончан је поступак око избора најприхватљивијег решења са конкурса, а жири је донео одлуку да се прва награда додели сплитском вајару и сликару Пашку Вучетићу, друга Симеону Роксандићу и трећа Јовану Пешићу.
Пре него што се и приступило изради споменика, страсти у уметничким круговима Београда, али и у грађанству, врло су се узбуркале. Примедбе изречене на рачун Вучетића и његовог решења биле су бројне и озбиљне.
Вучетић је споменик замислио, касније и реализовао, као групу фигура на стени. На врху стене је био представљен Карађорђе у целој фигури, лево поред нега Вила са заставом и венцем, десно топ (у првој верзији сабља и пушка). Према врху стене, у сусрет Карађорђу кретали су војници, од којих један прихвата дете из руку сељанке да га пољуби. Последњи, нешто заостајући, корача гуслар са гуслама и торбом ослањајући се о штап.
Ондашња критика неповољно се изразила о споменику. Своје примедбе изнели су Владислав Петковић Дис, Милутин Бојић, Моша Пијаде и други. Најоштрији је био Пијаде, сликар и критичар, иначе Вучетићев ученик сликарства. У одбрану споменика и његовог аутора стали су, на пример, песници Јован Дучић и Драгутин Илић.
Последњи чин драме одиграо се 1916. када је окупатор уништио споменик Карађорђу. Прави разлог за овакав варварски чин никада није откривен. Случај је хтео да се жеље неких Вучетићевих критичара на овај начин и остваре, иако сигурно ниједан није могао бити равнодушан када се Београдом пронела вест о минирању споменика вожду Карађорђу.
О овом првом великом јавном споменику подигнутом у Београду, тадашњи критичари износили су дијаметрално супротне оцене и ставове. Док су једни Вучетићев споменик Карађорђу хвалили, други су му оспоравали сваку уметничку вредност.
После рата било је велико питање шта да се уопште уради са овим спомеником. Решено је да се ова скулптура претопи и од тог материјала излију звона за Цркву Ружицу на Калемегдану, која звоне и данас.
Ипак, данас на месту где је био постављен некадашњи вождов споменик стоји Споменик захвалности Француској, дело Ивана Мештровића.
