Француски просветитељ Волтер, оштроуман критичар свог времена, једном је изговорио реченицу која остаје истовремено узнемирујућа и ослобађајућа: „Оно што представља праву несрећу није неједнакост – него зависност.“
У свету у коме се вековима бори против сиромаштва, неправде и разлика у имовини, ова реченица нас зауставља и наводи да се запитамо: да ли је неједнакост заиста највеће зло? Или је права несрећа онда када човек више не може сам да одлучује о себи?
Шта је, заправо, зависност?
Зависност није само сиромаштво. Није чак ни недостатак имовине или прилика. Зависност је психолошко и друштвено стање у којем човек није слободан – у коме мора да се повинује, да ћути, да трпи. Она почиње оног момента када неко изгуби могућност да донесе сопствену одлуку без страха од последица.
То може бити зависност од државне милостиње, од политичке воље, од туђег новца, од послодавца, чак и од јавног мњења. Људи који живе у таквој зависности могу имати све материјално што им је потребно, а ипак дубоко у себи осећати понижење и немоћ. То је оно што разара унутрашњег човека.
Неједнакост као природно стање?
Неједнакост, колико год деловала као неправда, дубоко је укорењена у природу друштва. Људи се рађају са различитим способностима, у различитим околностима, са различитим амбицијама. У том смислу, неједнакост се не може у потпуности искоренити – нити би то морало бити нужан циљ.
Друштво у коме сви имају исто, по правилу подразумева неку форму присиле и одузимање слободе – а то је већ корак у правцу зависности.
Много је опасније када се неједнакост користи као изговор да би се људи држали у потчињености. Када се под велом „бриге за сиромашне“ заправо производи нова класа зависних људи који више не постављају питања, јер не желе да изгубе оно мало што им је дато.
Тиха зависност савременог доба
Док је некада зависност била очигледна – феудални односи, ропство, кметство – данас је она углађенија, маскирана. Данас се често зове „сигурност“. Људи пристају на све, само да задрже радно место. Ћуте пред неправдом, јер отплата кредита не чека.
Прихватају понижење, јер „боље ишта него ништа“. Изгледају слободно, али у себи носе стегнуте речи, непреспаване ноћи и осећај да су заробљени у животу који не контролишу.
Парадоксално, у друштву где су слобода и једнакост узвишене као врхунске вредности, све је више људи који живе као савремени поданици. Без окова на рукама, али са ланцима у души.
Зашто је зависност гора од неједнакости?
Зато што понижава. Зато што човека претвара у нешто мање од онога што је по природи. Неједнакост може да пробуди ревност, амбицију, борбу, чак и понос. Човек може бити свестан да има мање, али да се не осећа мање вредним. Али кад постане зависан, он губи достојанство. И што је најгоре – навикава се на то.
Када се људи навикну на зависност, престају да желе слободу. Постају задовољни мрвицама. Тада више нема борбе, нема гласа. Само тишина и навика.
Излаз из круга зависности
Излаз није лак. Он значи одрицање од лажне сигурности. Значи ризик. Понекад и сиромаштво, али сиромаштво са усправним држањем. Значи прихватити неједнакост као цену слободе.
Слобода никада није била јефтина. Али човек који је слободан – чак и ако нема много – може ходати уздигнуте главе. Може да мисли, да говори, да одлучује. Може да каже „не“. И у томе је истинска вредност живота.
