Ако сте слаби у овом свету, морате очекивати да ће вас људи потцењивати, понижавати, подсмевати вам се, чак и они најближи, некад и несвесно, самоподразумевајуће. Ако вам то тешко пада, значи да се нисте помирили са својом позицијом у свету, да сте пристали на овосветске критеријуме, или да макар не можете да раскрстите са њима. И то је нормално, чак бисмо рекли природно, јер, како рекоше, навика је друга природа.
Нормираност и навикнутост, правила и навике ионако конституишу већину нашег понашања у свету, начин на који функционишемо и самостално и као заједнице. Другачије, без неких правила и усвојених и понављајућих образаца које зовемо навикама, вероватно и не би могло да буде, тешко бисмо функционисали и индивидуално и колективно, ако бисмо правила постављали увек изнова и сваку делатност почињали из почетка, као да је први пут обављамо. С друге стране, све ово може да буде и терет, посебно ако прихватимо изврнуту перспективу по ком смо ми, као људи и као заједнице, ту због норми, правила и навика, а не они због нас. Али наш живот је кратак, апстрактне организационе и нормативне форме по правилу трају знатно дуже од њега, а и радо их користе моћни на овом свету због својих интереса, па је ту тешко нешто учинити, чак и освестити позицију у којој се реално налазимо.
Узори попут Христа који је био све само не моћан по овосветским критеријумима и који је умро „срамном“ смрћу, као и многих светитеља, посебно јуродивих, сведоче о људској способности да превлада и победи поругу и унижење а не изгуби своју личност, осећање смисла, тежњу ка делатном добру и наду у спасење. То су важни примери и узори, који, како рекосмо, сведоче о људској могућности, али и тешкоћи њеног остварења, и утешни су само у мери наше вере.
Помирити се са тим да те газе, вређају и гледају са висине, а не изгубити ту веру, наду, љубав према људима, на крају крајева и ону меру самопоштовања и самосвесни потребне за делатан живот, није ни лако ни једноставно. Још мање не запасти у чамотињу, пасивност, депресију. И сад, једно је живети „не по мерилима овог света“, а друго бити пасиван, утучен, неделатан, огорчен. То разликовати, и код других и код себе, није нимало лако. Ту се повремени зраци благодатног надахнућа, или онога што сматрамо таквим, сустичу са често мучном и баналном свакодневницом, са свакодневним осицама туђих речи и погледа, који су вероватно највеће искушења нашег земаљског живота. Други живот, онај будући, вероватно замишљамо управо као супротност томе, као стање лишено баналности, тричарија, досаде, нискости који нас овде прате. Можда бисмо се пре помирили и са болом или чак смрћу, него са том досадом свакодневнице.
Али било како било, сви смо у томе. Ако тежите да будете моћни у овом свету, нисте се лишили искушења, али и ако сте се тога, по нужди или по избору, одрекли. С тим што није увек јасно, ни нама самима, да ли смо се тежњи ка моћи одрекли по свом избору или по нужди, јер смо и ту склони да заваравамо себе, да се самообмањујемо и самооправдавамо, маскирамо се не само пред другима него и пред собом.
Тест за то је управо начин на који прихватамо туђе отровне, надмене или потцењујуће речи и погледе, а то је свакодневна борба, и не треба себе додатно унижавати ако увек нисмо на висини задатка. Али свеједно, и у тој борби критеријум није пасивно мирење, него делатност, по могућности не она упућена ка стицању моћи, него према љубави, конкретном помагању другима, са што мање примисли и очекивања да ће нам други ту помоћ и љубав узвратити. Најчешће неће, али ако упркос томе истрајемо и не одрекнемо се других, не западнемо у огорченост осуђивање и самоосуђивање, знаћемо да смо победили. Можда и нећемо, али ће знати онај који нас познаје боље него што ћемо ми икад познавати себе саме. На крају крајева, нисмо овде да бисмо били победници, него спасени, богови по благодати. А речено нам је да се спасавамо вољом Божијом, а да је оно што сами можемо да учинимо само дела љубави, у којој никаквој огорчености и очајању не би требало да буде места.
Владимир Коларић за Компас
