Књига психијатра Милутина Костића „Хомо психијатрикус – Дијагноза као идентитет“ (Контраст, 2025), како већ сам наслов сугерише, интересантна је не само са психолошког и психијатријског, него и са културолошког и социолошког аспекта. Јер када говорите и идентитету, никад не можете не говорити о култури и друштву, било као општим категоријама, било као одређеној култури и одређеном друштву у којима се тај идентитет формира и који га формирају.
Костић јасно ставља да знања да је идентитет увек општост, па чисти појединачни идентитет никако не може постојати, већ је он увек оно што нас са неким људима повезује, а од неких разликује. Чак и кад се идентитетски одредим именом и презименом, на пример кажем „Ја сам Владимир Коларић“, тиме опет сугеришем да сам део неке породице, да имам име које делим са многим припадницима свог или сродних народа, да је сам образац мог имена формиран и одређеној културној средини (да сам, на пример, Јапанац, име би се писало и изговарало пре презимена, а да сам Рус, моја пуна идентификација би подразумевала и патроним).
Костић нас течно, прегледно, конкретно и прецизно, почевши од свог личног примера, уводи у раслојену и динамичну проблематику идентитета, да би се онда фокусирао на главно питање своје књиге – на који начин и дијагнозу, у овом случају углавном психијатријску, али може се схватити и шире, можемо прихватити као своју веома важну идентитетску одредницу и које су последице тога.
Ово данас уопште није неважно питање, с обзиром да живимо у периоду хипердијагностификације, самодијагностификације и масовног, па и културно (и идеолошки) легитимизованог заснивања идентитета на овом или оном поремећају. Хиперпродукција и крајња дифузија идентитета нашег доба овим је добила нови замах и на неки начин представља увод у (још) радикалније растакање и релативизацију људског идентитета као таквог.
Костић полетно и занимљиво слика свој пут од биолошке ка социјалној психијатрији, не анегдотски усмерен, већ тако да нам нуди увид у сопствени мисаони процес, па читалац има утисак да за одговорима трага истовремено са аутором. Он је при томе свестан „тежине“ језика и има развијену свест о спознајним ограничењима сваког истраживачког метода и модела, и свестан је да није свеједно како је нешто речено, када и коме и какве то импликације може да има, не само на појединца са проблемима, него и на друштво у целини. Свестан је тако да продор психолошког и психијатријског речника и техника има велику индоктринацијску и манипулативну моћ (подједнако на нивоу образовног процеса, професионалне праксе и јавног деловања и рецепције) на коју се у сваком тренутку мора рачунати. Тако он већ у уводном делу цитира Џима Маречека који каже како „дијагностички језик даје моћ, али та моћ није нужно бенигна“, као и подразумевајућег Мишела Фукоа који наводи као „моја идеја није да је све лоше, већ да је све опасно, што није сасвим исто што и лоше. Ако је све опасно, онда увек имамо нешто да радимо. Стога, мој став не води у апатију, већ у један хиперпесимистички активизам“.
Костић се у овој књизи заиста хвата у коштац са опасностима, па у закључку као факторе „епидемије психијатријских дијагноза и идентитета поремећаја“ наводи капитализам као „филозофску основу идеолошког система у којем живимо“, затим практични аспект капитализма базиран на примату продаје, па и продаје дијагноза, које су на тржишту као и све друго, свака друга „роба“, и коначно „празнину и усамљеност које многи осећају у таквом систему“.
Из овога не чуди како у одговору на неизбежно питање „шта да се ради“, како се све не би свело само на констатовање, кукање и „дијагностификовање“ без понуђеног решења, дијагностификовање друштвених појава као само себи циљ који нас стално усисава у зачарани круг нужности и тиме немоћи, Костић не преза од за ову врсту штива необично тврдих и далекосежних одговора.
Први полази од констатације да „фармацеутска индустрија која ради за профит никада не може имати као једини циљ унапређење здравља становништва“, односно да ће „профит увек бити примарни циљ“. Самим тим, констатује Костић, „да би се дошло до корена проблема, неопходна је шира политичка промена“, у којој „капитал неће бити главни разлог за поштовање“, а која подразумева рад на стварању друштва „које мења примарне подстицаје“, у којем су „индивидуализам и сарадња барем подједнако поштовани и вредновани“, где „чак ни индивидуализам не мора нужно бити нешто што се може продати“.
У таквом залагању и таквој борби Костић није наивни оптимиста, али од почетка књиге указујући на повезаност идентитета и смисла, он констатује да из саме те борбе за другачије друштво и другачије вредности „настају смисао и идентитет“ који је овај пут „много здравији, укорењен у општем добру и у жељи да се створи промена, а не у наметнутом, крутом одговору донетом са позиције ауторитета“.
За мене као уметника је посебно важно што аутор наглашава улогу маште, (имагинације) као храбрости да се замисли како може бити боље и да та машта и те како може утицати на стварност. Друга за мене важна ствар је комуникацијски домет ове књиге, која иако писана на енглеском језику, поводом Фулбрајтовом стипендијом омогућеног истраживања у САД, ни у једном тренутку не оставља сумњу одакле потиче аутор. Он пише књигу читљиву подједнако Американцу и Србину, али лишену псудоуниверзалистичке апстракције која одбацује и прикрива партикуларне културне и националне идентитете, успешно избегавајући замку аутоколонијалног става и колонијалне мимикрије која истраживачу из домена хуманистике, посебно оном који тежи међународној (а то и даље углавном значи западњачкој) рецепцији, увек дише за вратом.
