Владика Данило Петровић Његош, једна од најзначајнијих личности црногорске историје, остао је упамћен као утемељивач Црне Горе као независне државе и реформатор који је поставио темеље њене модерне политичке структуре. Његова владавина, која је трајала од краја XVII до прве половине XVIII века, представљала је преломни тренутак у процесу еманципације Црне Горе од османске власти и учвршћивања теократског уређења на чијем је челу био цетињски митрополит.
Рођен у време када је Црна Гора била под сталним ударима Османлија, али и утицајем Млетачке Републике и Аустрије, Данило Петровић је рано схватио да опстанак његовог народа зависи од чврсте власти и уједињења разједињених племена. Његов успон на трон није био без изазова – суочио се са унутрашњим противљењем и спољним притисцима, али је својом политичком мудрошћу и храброшћу успео да консолидује власт и отпочне процес изградње суверене државе.
Један од најзначајнијих тренутака његове владавине био је обрачун са османским конвертитима, познат као „Сечење турака“, када је 1702. године наредио елиминацију муслиманског становништва које је било сматрано петим колонaма Османског царства у Црној Гори. Овај догађај, ма колико био контроверзан, представљао је прекретницу у борби за слободу, јер је ојачао отпор Црногораца према Османлијама и послао поруку о непоколебљивој вољи за независношћу.
Током своје владавине, Данило је настојао да учврсти политичке и војне везе са хришћанским силама Европе, посебно са Русијом, која је у то време постајала велика православна сила. Његова мисија у Русији, где је добио подршку и финансијску помоћ, омогућила је Црној Гори да се војно и економски ојача. Осим тога, он је успоставио нови систем управљања у коме је митрополит био и световни владар, чиме је цементирао теократски карактер црногорске државе.
Владика Данило је такође спровео низ реформи усмерених на јачање унутрашње кохезије Црне Горе. Његовим напорима започето је обликовање државне организације која ће касније бити дорађена под вођством његових наследника, а нарочито под владиком Петром I и Петром II Петровићем Његошем. Укидањем дотадашњег система више племенских кнежевина и постепеним централизовањем власти, он је поставио основу за стварање јединствене црногорске државе.
Умро је 1735. године, остављајући иза себе земљу која је, иако мала, постала симбол отпора и слободе у балканском региону. Његова улога у обликовању Црне Горе као независне политичке јединице била је од суштинског значаја, а његова фигура остала је упамћена као један од најзначајнијих владара у црногорској историји. Наследио га је његов синовац Сава Петровић Његош, који је наставио пут који је Данило утро, али је управо владика Данило био тај који је трасирао Црну Гору ка њеном статусу независне и самосталне државе.
