Учесник у Првом и Другом српско-турском рату, Српско-бугарском рату, Балканским ратовима, Првом светском рату, министар војни и доминантна личност, све то, био је генерал Михаило Рашић.
Његова родна кућа и данас се налази у улици 13. октобра у Алексинцу, која се некада по њему називала улица генерала Михаила Рашића. Био је пореклом са Косова и Метохији, тачније, околине Приштине.
Михаило Рашић, основну школу и два разреда гимназије завршио је у Алексинцу, а био је међу првом генерацијом свршених академаца на Војној академији у Београду. Интересантно је да је академију завршио као осми на ранг листи, а испод њега на листи нашле су се чувене српске војводе Степа Степановић и Живојин Мишић.
Након Војне академије, био је мобилисан и био ордонанс у штабу Шумадијске артиљеријске бригарде Народне војске. Након тога, био је артиљеријски потпоручник, а затим и официр и ађутант у Првом Шумадијском пуку.
1885. године је постао официр Тимочког артиљеријског пука, 1886. и 1887. био је на челу Телграфског одреда, а 16. априла му је припала велика част да постане однонас-официр краља Милана Обреновића. На тој функцији је био више од две године, да би 1890. постао и командир 1. батерије Дунавског артиљеријског пука.
Кумановска битка и пресудна улога генерала Рашића
Међутим, Рашић се посебно истакао у једној од највећих и најпознатијих битака за српски народ у 20. веку. Он је са својим „Дунавцима” одиграо пресудну улогу у Кумановској бици, а историчари кажу да се у Кумановску битку укључио у одсудном тренутку јер је напад непријатеља сломљен. Била је то прва српска победа у рату 1912-1913. године.
Интересантно, Рашић је добио наредбу од Врховне команде да крене у напад, тек неколико сати касније. Пошто је овај маневар малтене одлучио Кумановску битку, Рашић није кажњен због самоницијативног поступања, већ је реактивиран, одликован Карађорђевом звездом са мачевима, а његово име почиње да краси и чин генерала.
Церска битка и велике жртве
Рашић је са својом Комбинованом дивизијом одиграо значајну улогу и у Церској бици. Комбинована дивизија ђенерала Михаила Рашића на Косанином граду, Трајану и код Текериша показала је невиђену енергију.
Само код Текериша ова дивизија је изгубила 45 официра и 2.720 подофицира и војника. Те жртве нису биле узалудне. Двадесет прва ландверска дивизија је, по признању Аустријанаца, била изгубљена као борбена јединица.
Због великих губитака Комбиноване дивизије, када је у борбу уведена аустријска Девета дивизија, Рашићеви борци су посустали и нису имали снаге да гоне разбијеног непријатеља. Тада је пристигла Гојковићева дивизија којој је Степа наредио да нападне према Поповом парлогу и да преотме иницијативу. Тог 17. августа, војвода Путник оцењује да Церску ударну групу треба ојачати Тимочком дивизијом првог позива.
Осамнаестог августа Церска ударна група је имала пуну иницијативу, а 19. августа практично је била решена церска битка.
Силна царска армија бежала је главом без обзира чинећи незапамћена зверства по Мачви, која ће касније утврдити доктор Арчибалд Рајс и свету показати шта су чинили они чија је девиза била да на Србију иду да је културно уздигну.
Углед генерала и служба на Солунском фронту
Генерал Рашић и његова Комбинована дивизија у церској бици и српској победи заузимају значајно место. Стари Рашић је и после ових догађаја убрајан у најбоље српске генерале. Повераване су му разне војне дужности да би на крају на Солунском фронту постао војни министар и министар морнарице.
У балканским ратовима је командовао Дунавском дивизијом другог позива
У балканским ратовима Рашић је командовао Дунавском дивизијом другог позива и Дунавском дивизијом првог позива.
После церске битке углед српског оружја порастао је у читавом свету. Победили су Турке, победили много хваљене Бугаре, а сада, што нико није очекивао, и Аустроугаре. Иако су изгубили из строја 259 официра и 16.045 подофицира и војника, понос Срба и њихов морал достигли су врхунац. Звона познате париске цркве Нотр Дам 24 сата су звонила у част прве српске и прве савезничке победе.
