У Бегиновом центру у Јерусалиму промовисано је издање на енглеском језику књиге „Усташка зверства: зборник докумената (1941-1942)“, чији је главни издавач Архив Војводине.
У ауторском чланку за угледни израелски лист Џерузалем пост, почасни конзул Србије у Израелу Александар Николић пренео је како је реномирани Бегинов центар (Manachem Begin Heritage Center) угостио промоцију енглеског издања књиге.
„Збирка докумената се заснива на аутентичним немачким записницима и фотографијама из 1941. и 1942, а сам зборник садржи 165 докумената и 62 фотографије из легата Славка Одића, које је 2008. откупио Архив Војводине од приватног лица. Сам фонд се налази у Архиву Војводине. Одић је по свршетку Другог светског рата, као руководилац у Управи државне безбедности, имао приступ немачким архивским записима, укључујући оне немачког Заповедника Полиције безбедности и Службе безбедности у окупираној Србији“, наводи Николић у чланку.
Полицијски досије на основу којег је ова збирка настала базира се на документима различите провенијенције, прикупљеним од Гестапоа у окупираној Србији од лета 1941. до средине наредне године.
Основни циљ скупљања ових докумената био је да се прати стање у усташкој Независној Држави Хрватској (НДХ), сателитској творевини нацистичке Немачке (1941-1945), пре свега провођење усташке политике геноцида над Србима, његовог тока и последица.
„Како је геноцид изазвао масовни српски устанак чиме су били угрожени и немачки интереси, укључујући њихово све веће војно ангажовање, нацистички фактори у окупираној Србији и у усташкој држави настојали су да донекле утичу на политику ликвидације Срба. Иако је највећи број докумената везан за геноцид над Србима, они су веома значајни и за истраживање Холокауста у НДХ. На основу њих се види да су нацистички представници пратили ток Холокауста у НДХ упоредо са геноцидом над Србима и Ромима“, преноси Николић.
Према др Милану Кољанину који је приредио ову збирку, основни закључак који може да се донесе на основу докумената јесте да је Јевреја било у рукама усташке државе и да се готово искључиво спроводило у логорима, прво у систему логора Госпић-Јадовно-Паг, а затим у Јасеновцу.
На основу докумената може да се запази да су немачки представници у Загребу на питање прогона Јевреја гледали из угла немачко-италијанских односа и да су на лето и јесен 1941. били незадовољни темпом спровођења Холокауста.
Овде се могу наћи и подаци о установама које су спроводиле пљачку јеврејске и српске имовине као што је Државно равнатељство.
„Посебно су важни документи који се односе на усташке логоре и њихове заточенике. Ове, као и све друге документе треба темељно испитивати уз највећу критичност и увек се морају имати у виду околности настанка и мотиви оних који дају изјаве, нпр. додворавање квислиншких служби немачким окупационим властима у Србији. Ипак, недвосмислен је закључак да су у усташким логорима масовно интернирани и убијани и Срби и Јевреји, као и да су логорске власти настојале да створе што већи јаз међу самим заточеницима како би што ефикасније спроводили њихово уништавање. Може да се уочи да су усташке власти у логорима настојале да стварају антагонизме не само између Срба и Јевреја, него и између самих Јевреја“, наводи Николић у чланку.
У документима се могу наћи и сведочења о појединим злочинима над заточеним Јеврејима, као што је опис убијања јеврејског заточеника због клипа кукуруза.
У књизи су и документи у којима се описују неки од злочина над Јеврејима почињених ван логора, од којих је свакако највеће зверско убијање 300 Јевреја свих узраста на савском мосту у Брчком 12. децембра 1941.
Промоцији у Бегиновом центру присуствовали су научно-истраживачки радници са универзитета Бен-Гурион, Бар-Илан, Рајхман, Тел-Авив, из Јад Вашема, Централног архива историје јеврејског народа при Националној библиотеци Израела, представници Јерусалимске Патријаршије на челу са митрополитом Константине Аристархом, амбасада, као и чланови српске заједнице у Израелу.
На промоцији су излагали директор Архива Војводине и главни уредник, др Небојша Кузмановић, о изворима докумената и њиховом значају; председавајући Центра историје Холокауста на Универзитету Аријел др Кирил Феферман, о Холокаусту и геноциду у Југославији током Другог светског рата из европске перспективе; уметничко-програмски директор – руководилац Одељења за образовно-васпитне послове Меморијалног центра Старо сајмиште др Милан Кољанин, о садржају и разумевању докумената у контексту историјске констелације; историчар Холокауста др Ефраим Зуроф, о кампањи лоцирања и процесуирања команданта Јасеновца Динка Шакића; епископ пакрачко-славонски Јован Ћулибрк, о Југославији као истраживачкој лабораторији за термин геноцида, као и почасни конзул Србије у Израелу Александар Николић, на тему: Од дисторзије Холокауста и геноцида до апологетике жртава.
Присутне је поздравио министар спољних послова Марко Ђурић који се налазио у званичној посети Израелу, о чему је известио и Џерузалем пост.
Ђурић је нагласио да је заједничка обавеза да се такве трагедије никада не забораве, не порекну и не понове.
Пол Грос био је модератор догађаја.
Енглеско издање зборника објављено је 2025, пет година по издању на српском језику.
Према речима др Кољанина, једног од најистакнутијих ауторитета у научним истраживањима у области Холокауста на територијама раскомадане Краљевине Југославије, може се констатовати да је збирка докумената под насловом Усташка зверства – збирка докумената (1941-1942) значајан извор важних података не само за историју страдања Срба и Рома у усташкој Независној Држави Хрватској, него и за спровођење Холокауста у НДХ, а тиме и за општу историју Холокауста.
Упркос чињеници да се међу плочним натписима централних логора смрти и стратишта у Хали памћења (вечите ватре) у Јад Вашему налази и један посвећен Јасеновцу, шира јавност, посебно у Израелу, недовољно је упозната са зверским убиствима затвореника: Срба, Јевреја и Рома – који су били мета геноцида, али и антифашиста Хрвата и припадника других народа и вера.
Разлоге за ово непознавање треба тражити у извртању – дисторзији, а не порицању, Холокауста и геноцида током деценија Титове социјалистичке Југославије.
На споменицима, попут Каменог цвета у Спомен-подручју Јасеновац, и школским уџбеницима, стајало је жртвама фашизма, без навођења ко су жртве, ко их је убио и из којег мотива, преноси Николић.
„Ово је била широко распрострањена појава и у земљама иза гвоздене завесе, али Југославија је била јединствена по много чему. Најпре, није била саставни део Варшавског пакта, али, што је много важније, била је јединствена по томе што највећи број жртава геноцида нису биле групе на које су се односили расни закони – Јевреји и Роми – као у другим деловима окупиране Европе, већ су то били Срби, што је фундаментално оптерећивало будући суживот“, наводи у чланку Николић.
Државни мото био је братство и јединство, на основу којег је требало градити заједничко деловање два кључна народа југословенске заједнице, Хрвата и Срба. Посебну улогу у овом концепту имали су српски комунисти, застрашујући чак и рођаке покланих, сопствене сународнике.
Додатна и кључна карактеристика тиче се масовног учешћа прогањаних Срба у покретима отпора. У њиховој херојској борби против нацизма и фашизма, против окупатора и домаћих колаборациониста, придружили су им се бројни Јевреји.
Велики део српског народа, у свим деловима бивше Југославије, искрено је прихватио југословенство као своју идеологију, одричући се славног и богатог, духовног и историјског српског наслеђа, преноси Николић.
Распадом Југославије, ови Срби су почели да се окрећу самима себи, постајући све више заинтересовани за патње у НДХ, као и уопште током Другог светског рата, те дешавања у годинама након ослобођења, укључујући и критичне аспекте форензике.
У међувремену, драгоцене деценије су пропуштене. Стога, иако се збирке попут Усташка зверства: зборник докумената (1941-1945) појављују са великим закашњењем, оне представљају драгоцен допринос научним истраживањима, образовању и међународној сарадњи у овој области, закључио је Николић.
