Амар Личина, како већ сам наслов његове збирке „Поуздано мерење“ (Фестивал поезије младих, Врбас, 2025) сугерише, о времену и смрти, самим тим и пролазности и ономе што (можда) пролазност није и ономе што би и чиме би пролазност (можда) могла да се превлада, да се победи време, а самим тим ваљда и смрт.
Велике су то теме за младог песника, у времену кад млади песници ретко посматрају ишта изван сопствене собе, односно те собе као метафоре за свој унутрашњи свет, о коме опет као да не знају много, него га кодирају лектиром других песника. У сваком случају, младих песника је данас код нас доста, неки од њих су изузетно талентовани и посвећени, али директно и неизвињавајуће, а ипак успешно машање за велике теме није тако често.
Ипак, велике теме су оне које су нам истовремено најдаље и најприсније, јер сви стојимо пред смрћу, трзамо се пред временом, мучи нас или осветљава љубав, опијамо се страхом или се пред њим одузимамо. Амар Личина се са тим великим управо и хвата у коштац као са присним, блиским, присутним и конкретним. Он има разуђен и прочишћен језички израз, нимало генерички, а од песничког о културног наслеђа не бежи, али га прерађује сопственим доживљајем.
Он у вртлог времена и смрти не урања губећи се у њему, већ има посматрачку дистанцу, али опет успева да пренесе хук и хаос вртлога о којима пева, откривајући нам њихов ужас, али и њихову лепоту. Дистанцу ствара реферисањем на наслеђе или културни контекст, али и значењским и структуралним обртима у песми, који сведоче о његовој способности да на веома зрео начин контролише свој израз, али да он ипак остане сазвучан ономе што и о чему и у чему пева.
Већ у првој, насловној песми, Личина сугерише да онај који је створио време од времена не зависи и у време не верује, као ни онај који је спознао тог творца времена, завиривши иза застора видљивог и увек изнова понављаног, које смо усвојили као једину стварност.
Већ у другој песми („Почеци“), обмана времена и препуштености времену је у његовој неповратности, јер ко уплови у његову бујицу никада неће моћи да се врати својим основама, изворима, зачецима, а када то не може, онда почиње да губи свако знање или макар слутњу куда га та бујица уопште води, па чак и чему би уопште требало да се нада.
Када посеже за Борхесовим Пјером Менаром, песник то не чини произвољно или „по задатку“, већ отварајући питање смисла песништва у тој бујици и тој неповратности. Књиге ипак од некуда долазе, од некуд где је нама невидљиво, да би у следећој песми („Чекаоница“) препозната моћ речи као молитве, која се рађа пред тамом смрти и сенком неизвесности, где је чврстина вере једино сидро која нас спречава да се отиснемо ка ништавилу, а њен израз је реч молитве, можда једино што имамо кад почнемо да сумњамо у моћ и смисао сваког чињења.
Надаље, песме у овој збирци као да трагају за могућностима да се песма приближи молитви, песничка реч бар донекле речи молитве и самим тим њеној моћи. Песник се обраћа господару времена, оном који је изван и изнад њега, покушавајући да се са њим усагласи, са њим постане сазвучан, а пре свега да чује његов глас. Песник пева да би чуо глас, који ће га свуда и увек – где год и кад год био – пронаћи, пробијајући магле времена и тмине смрти. Речи као да су прозори или рука која отвара прозор, како би ветар споља могао да зањише засторе наше (само)обмане и да нас глас нађе.
Реч има моћ и да увек изнова потврђује да је свет створен и да се стално изнова ствара, макар их, као у песми „Припреме за свитање“, изрицао и „сумашишавши комшија“, али речи, као и слике, имају способност да не само открију и прокажу, него и да наслуте и утичу на реалност („Сликари“) и зато према њима морамо бити одговорни, тим пре што нису само наше, већ припадају многим генерацијама пре нас, а ми их шаљемо даље, ко зна коме у бујици времена, да му ако је среће буду сидро, а не камен око врата.
А посебна драгоценост ове збирке је што се у њој не завршава све на песнику, ономе који пише и мучи се са речима, него се време и смртност опева кроз приче других људи, именованих, који нестају у реци времена, али ако ништа друго, оно песничка реч чува траг о њиховом постојању – траг скроман, који себе не прецењује и није замена ни за један од тих живота, како год „мали“ били.
Песник све те људе назива својим, и себе, на крају низа, сврставајући међу те „своје људе“, ни по чему изнад њих, ни по чему привилегован, па ни том песничком речју као таквом. Али то је оно што он има, као што свако од тих неколико десетина наведених људи има нешто, макар колико незнатно. Незнатно са нашег, људског становишта, али са становишта оног творца времена и победиоца смрти, ко зна?
Други део збирке, назван „Нешто друго“, доноси мирније, готово медитативно промишљање о томе чему поезија и који су дугови песника према њој, а који немају никакве везе ни са жалошћу ни са радошћу, са срећом и тугом, којих песник не може да се одрекне, али треба да их прихвати мирно, као још један трзај временитости и смрти, загледан ка ономе што ту временитост превазилази, увек уз могућност да је то у шта је загледан само фатаморгана, још један застор пред стварношћу.
Трећи део збирке („Нешто треће“), који садржи и песме у прози, духовито промишља над питањима памћења и заборава, истовремене жеље песника да буде запамћен и заборављен, као да су то само два различита начина да се победи време, као победа која се војује било тако што се буде први у трци или тако што се не трчи уопште. Поново је ту недоумица над писањем и поново се ту призивају конкретни људски животи, води се дијалог са људима знаним и незнаним, прошлим и можда будућим, пред белином странице и света, која може значити ишчезнуће и празнину колико и нови почетак, непостојање ничега уопште, као и и укинуће времена и смрти, када све видљиво нестаје и остаје само бели сјај. Онај који је заправо све време био у позадини свих наших чињења, па и писања, певања и говорења, невидљиво утишавајући и усмеравајући њихову буку и пометњу, као тихи шум иза времена и упркос смрти, а којег смо у овом вртлогу и брлогу тек на махове и у просјајима успевали да постанемо свесни.
„Кад правиш пртину најбољи су ситни кораци,
али се мора корачати смело
као да траг никада неће бити избрисан
и као да је тамо куда идеш,
место само за тебе и ни за ког више
баш као онда кад се долазило
у прапостојбину“ („Освајање“).
