Аустроугарски логор у Добоју отворен је 27. децембра 1915. године. Према доступним подацима, страдало је више од 12.000 интернираца од њих 45 хиљада колико је кроз њега прошло.
Услови живота били су крајње нехумани. Логораши су претрпели страшне патње, а аустроугарске власти спроводиле су драконске мјере, често дјелујући без икаквог суђења или правног поступка.
Деца су умирала масовно. Услови у логору били су погубни, посебно за најмлађе.
Током априла 1916. године забележено је да је страдало 611 деце млађе од 14 година.
Добојска Голгота и добојско острво Видо, како је називан овај логор, постао је симбол српског страдања.
Међу многим побројаним и још бројним непобројаним заробљеним и страдалим у добојском логору (1915-1917) налазе се и имена два великана српског глумишта и позоришта. На трулим и смртним даскама добојских барака трагично ће се одиграти последњи чин у животу Косте Делинија, српског глумца и редитеља у присуству будућег великог барда глуме Миливоја Живановића.
Миливоје Живановић
У мору заборављених имена и икона српског позоришта Миливоје Живановић издваја се као онај чији трагови, чак и након деценија, не би смели да избледе. Овај врхунски глумац, првак Југословенског драмског позоришта, оставио је за собом богато наслеђе које је обликовало српску културну сцену, али може се рећи да је његово име, нажалост, постало готово сенка у колективној свести савременика.
Миливоје Живановић је рођен 2. априла 1900. године, на почетку једног од најмрачнијих векова у људској историји, у Пожаревцу, граду који ће га памтити као свог хероја. Његова уметничка стаза започела је са само 19 година, када је постао део путујућег позоришта.
Преломни тренутак за његову каријеру десио се када је, наступајући у трупи Михајла Микице Спасића, добио прилику да заигра у комаду „Детто“, где га је запазио Бранислав Нушић. Овај сусрет отворио му је врата ка чланству у Српском народном позоришту у Новом Саду од 1923. године.
Уметнички допринос
Кроз низ позоришних ансамбала, од Новог Сада до Скопља, као и на бројним сценама Београда, Живановић се успешно афирмисао као изузетно талентован и свестран глумац. Његова каријера захватила је више од 360 улога, а разноликост ликова које је интерпретирао, од трагичних фигура попут Шекспировог краља Лира до локалних карактера из дела Борисава Станковића и Бранислава Нушића, доказала је његову способност да се преобликује, прилагоди и савршено разуме сложеност сваке од улога.
Његов уметнички допринос био је познат и на међународној сцени – Живановић је једини странац који је добио „Златну медаљу Станиславског“ у Москви. Његове бриљантне улоге Максима Црнојевића, Сирана де Бержерака и Јегора Буличова оставили су неизбрисив траг у историји позоришта.
Гледајући га у „Заточеницима из Алтоне“ славни Жан-Пол Сартр је записао: „Имао сам прилику да се дивим једном великом глумцу, Миливоју Живановићу који сигурно није велики само у југословенским оквирима већ би представљао значајног уметника и на свакој другој европској сцени…“
Након његове смрти 1976. године, познати српски театролог Јован Ћирилов је за Миливоја рекао следеће:
„Миливоје Живановић је живи доказ да је уметнику од вокације довољна школа живота и шегртовање у занату. Сиротињска породица из Пожаревца и једна дуговека мајка, умрла тек пре неколико година, дала је грађу за једног од највећих глумаца наших простора, онога кога су сматрали највећим међу великанима и они који га никада нису видели. За то су поред истинског пребогатог дара који се просто пресипао, биле потребне и друге особине и народа и самог глумца.
Миливоје је носио у својој личности нешто од оних романтичних глумаца који су крстарили Београдом, а највише Скадарлијом, са шеширима великог обода, на крупним главама, које носе достојанствено и отменотелочовека који опет није заборавио народ из ког је потекао. Тај глумац осим што глуми, мора готово да воли добро вино, зна да уздише за женом и да је воли, зна да исприча анегдоту и да је о себи створи. Чика Миливоје је био и човек анегдота, апокрифних или не, али оних које су му личиле, и у којима је он био помало безазлен, али увек глумац, и то велики.“
Сећања на логор
Тај велики глумац нерадо се сећао свог боравка у добојском логору када је имао само 15 година. Ипак, остало је забележено кратко сведочење дато у перо добојског новинара Ферида Чехића;
„Тај децембарски сусрет, те Миливојеве речи.
– Сине – обрати ми се Миливоје – одакле да почнем. Све је тако далеко. Али, ипак, сећам се свега као да је данас било.
Његов громки глас за час је постао гласић детета који се морало повиновати судбини. Причао ми је о себи тако упечатљиво да сам често заборављао на перо, на чињеницу да све то треба и да запишем.
Да се вратим у четрдесетак година уназад.
Мало коме је познато да се1915. године у Добоју налазио злогласни аустријски логор смрти у коме је изгубило животе десетине хиљада невиних, недужних, испаћених и изгладнелих жена, мушкараца, деце.
Око 45.000 људи било је депортовано у логор код Добоја.
Била је то одмазда, гнусна, брутална. Изрежирана на најнељудскији начин. Издаја, превара, ситне су речи за оно што се збило те тмурне 1915.године.
У првој групи која је депортована у добојски логор налазио се дечак продорног погледа Миливоје Живановић.
– Терали су нас пешице. Као стоку. Успут су многи умирали и остајали у снегу.
– Вероватно сте прошли дуг пут?
– Од Скадра преко Херцег Новог, Мостара, Сарајева… У Албанији сам имао стрица. Тамо су ме ухватили и одмах депортовали.
Миливоје је у добојском логору провео неколико месеци.
– Прегледала нас је некаква комисија. Мене и још неке дечаке су пустили. Кренули смо по снегу пешице. Стигао сам до Босанског Брода.
Коста Делини
Живановић се посебно сећа једног лица из логора. Био је то чувени Коста Делини, управник једног од најпознатијих позоришта.
– Нажалост – прича чика Миливоје – Коста је умро. Оставио је своје кости у једној од барака, штала где су нас држали. Издахнуо је заувек. Престало је да куца срце једног краља позорнице.
Константин-Коста Делини, глумац и редитељ, рођен је 8. маја 1868. године у Београду, у угледној породици београдских апотекара. Припадао је генерацији уметника који су оставили траг у историји српског театра, али и као особа обележена изузетним образовањем и стваралачким духом. Школовање је започео у француском заводу у Панчеву, а потом је наставио у приватној гимназији у Београду, где је у основи развијао своје литерарне и позоришне таленте. Након завршених пет разреда гимназије, уписује студије фармације у Лајпцигу; међутим, убрзо прелази у Минхен, где се одриче фармације у корист глуме и сликарства.
Почетком своје каријере, Делини је ступио у путујуће позориште Гавре Милорадовића 1885. године, а 1886. се одлучује за озбиљнију посвећеност глуми. Играо је у разним путујућим позориштима, укључујући Фотија Иличића и немачко путујуће позориште „Посингер“, обилазећи терене Босне и Далмације. Година 1887. доноси му ангажман у Српском народном позоришту у Новом Саду, где је остао до 1892. године и за време којег је стекао значајну репутацију као комичар и интерпретатор старачких улога.
Допринос развоју театра
Након успешног периода у Новом Саду, Делини је глумио у београдском Народном позоришту, а од 1904. до 1912. водио је нишко позориште „Синђелић“, где је настао важан део његовог стваралачког опуса. Овај период је обележио новим репертоаром и увођењем савремене сценске опреме, што је значајно утицало на развој српског театра.
Изузетно образован и упућен у европска позоришна кретања, Делини се истовремено бавио превођењем страних драма, попут „Право наследство“ Хосеа Ечегараја и „Кривица једне жене“ А. Диме Сина. Коредитељ и глумац, стално је унапређивао своје знање и вештине; познат је као први драматизаторСремчевог дела „Поп Ћира и поп Спира“ и први који је адаптирао „Зону Замфирову“.
Делини је као глумац успешно тумачио разноврсне ликове, а посебно се истиче у својим карактерним улогама. Његов стил је укључивао одмереност и дубоку психолошку анализу, што га је сврстало међу представнике модерне реалистичке школе глуме. Значајни ликови које је глумио обухватају Теофила и Махмут-пашу, као и незаборавног Јагу из Шекспировог „Отела“.
После реорганизације путујућих позоришта па све до одласка у рат 1915. води Повлашћено позориште „Јоаким Вујић“ у Крушевцу. Као наредник у санитету Ужичке дивизије заробљен је у Подгорици 1915. и пребачен у логор у Добоју у којем је и умро од тифуса. Упркос трагичној судбини, он остаје упамћен као важан уметник и реформатор српског позоришта.
Спомен костурница
Прота Славко Трнинић, који је сахранио многе жртве, био је сведок ужаса који су се дешавали унутар логора. Његова сећања садрже слике претрпаних таљига које су превозиле лешеве на гробље, где су сахрањивани без ознака, а касније су мртви били закопавани у јаме. Чак и данас, приликом радова у околини, налазе се делови скелета мученика, што сведочи о заборављеним трагедијама.
На отварању спомен-цркве и спомен-костурнице,посвећених добојским мученицима 1938. године, прота Симо Беговић је рекао: „Добој је српска Голгота“, наглашавајући тежину страдања.
Три године касније, власти усташке НДХ минирале су спомен-костурницу која је садржавала посмртне остатке жртава. Споменик је обновљен 1952. године, али без крста на врху, који је враћен тек 1993. године, након оснивања Републике Српске.
