Александра Стијеља имала је само три и по године када је у „Олуји“ остала без оца и деде, а потом и без мајке, која је преминула после порођаја. Рођена је у Бенковцу и прве три године живота провела је у селу Заград, а и данас памти слике и трагедију коју је доживела.
– Сећам се да је тата дошао кући, обуо ми патике, везао пертле и рекао мами да спакује само најнужније ствари и да морамо да бежимо. Маму Ведрану, баку Саву, по којој је мој брат добио име, и мене сместили су у камион с церадом, а недалеко иза нас у колони, у белом мерцедесу, били су мој отац Мирко и дека Бранко – присећа се са сузама у очима Александра.
Следећа сцена које се сећа јесте прелет авиона преко колоне на Петровачкој цести, који су у повратку бомбардовали колону избеглица. Био је 7. август 1995.
– Загрмело је и затутњало, камион се затресао када је недалеко од нас пала бомба. Жене су вриштале, мама, која је у том тренутку била у деветом месецу трудноће, била је крвава јер је гелер погодио у руку, исту ону с којом ме је секунд раније грлила, покушавајући да ме заштити. Брат је био обливен крвљу, као и бака – присећа се Александра.
Када су је изнели из камиона, угледала је стравичну слику:
– Видела сам татино ауто, који је горео заједно с њим и деком. Бака је вриштала на сав глас, мама је покушавала да ме склони да не гледам, настао је општи метеж. Тада, као дете, нисам ни схватила шта се догодило, али данас знам колико је било тешко мојој баки, којој су пред очима у најстрашнијим мукама умирали син и муж.
Тата сахрањен после осам година
Посмртни остаци њеног оца и деке пронађени су после седам година на истом месту на ком су погинули, а поред пута је стајао и изгорели аутомобил.
– Моја бака је 2002. успела да нађе посмртне остатке тате и деке. Урадила је ДНК анализу да би била сигурна да су они, а потом су сахрањени поред маме на барајевском гробљу. Брат и ја смо остали код ујака, а бака је живела у Новом Саду са тетком и често нас је звала телефоном. Сећам се да је увек плакала чим ми зачује глас, мислим да није престајала да плаче све док није умрла пре десет година – каже уз тихи уздах Александра.
Александри је повређена лева шака, брат је имао лакше повреде главе, па су пребачени у болницу у Србији, а одатле је са мамом и братом отишла код ујака Николе у Барајево код Београда. Нажалост, то није био крај трагедијама малене девојчице.
– Крајем августа мама је отишла у новосадско породилиште и 29. августа на свет је дошла моја сестрица Тања. Порођај је прошао у најбољем реду, међутим, мама је пала у кому и два дана касније умрла. Лекари никада нису успели да објасне шта јој се догодило. Искрено, мислим да је њој пукло срце од туге за татом – каже Александра.
„Туђи људи у нашој кући“
Пре неколико година, по повратку из Пореча у Београд, смогла је снаге да оде у родно село Заград код Бенковца.
– Кућа у којој смо живели мој стриц је продао пре скоро 20 година и нестао без трага и гласа. Сада ту живе неки други људи. У старој кући недалеко одатле данас живи моја тетка. Нисам улазила у нашу кућу, али је двориште остало исто, баш онако како га памтим из раног детињства.
„Сандалица ме чекала у завичају“
– Обилазила сам двориште старе куће с тетком, много смо причале и у једном тренутку нашла сам затурену прашњаву стару сандалицу. Нисам могла да верујем када сам је узела у руке. Тетка ме је погледала и само је рекла да ме је сандалица чекала да се вратим кући. Понела сам је за успомену у Београд – испричала је Александра.
У време када је давала овај интервју, пре пет година, Александра је била удата и са супругом је живела у Овчи, брат је имао своју породицу и двоје деце и живе у Београду, док је најмлађа Тања била у Бечу.
– Годинама и најближи пријатељи нису знали за моју трагедију јер нисам желела сажаљење. Мој брат Сава, иако је пет година старији, тврди да се ничега не сећа, а ја причам о свему што нам се догодило на Петровачкој цести. Немам разлога да било шта кријем, никоме ништа нисмо учинили, никога ни тада ни сада не мрзимо, али не желим да се заборави трагедија кроз коју је прошла моја породица и многе друге породице које је „Олуја“ заувек отерала са вековних огњишта.
„Недостају ми родитељи“
– Пријатељи ме често питају како сам успела да преживим све те трагедије и останем нормална. Не знам, била сам дете, па сам то другачије доживела. Ујак се заиста потрудио да нам пружи дом пун љубави, никада нисмо имали ни најмањи проблем. У Барајеву сам кроз вртић и школовање стекла пријатеље за цео живот. Што сам старија, родитељи ми све више недостају, посебно када су породична славља, кад сам се удавала…
