Transplantacija organa u Srbiji je još pitanje koje izaziva dilemu. Država, odnosno vlasti, još nisu uredili to pitanje. Na Zakon o presađivanju organa čeka se godinama, a sada je to pitanje ponovo aktuelizovano.
Ministar zdravlja u Vladi Srbije Zlatibor Lončar prstom upire u Srpsku pravoslavnu crkvu, ističući da još čeka njihov odgovor. Kako je rekao, pozivao je predstavnike Crkve na razgovor, ali da odgovora nije bilo. Da li je reč o skidanju odgovornosti ili nešto drugo, nije ni važno. Transplantacija, odnosno njeno pravno regulisanje, jeste važno i dobro je da svi iznesu svoj stav o tome.
Ministar Zlatibor Lončar je rekao da je tim lekara spreman da odgovori na sva pitanja predstavnika SPC i da je fer da se iznese svaka dilema ukoliko postoji.
Međutim, pre 14 godina mitropolit bački Irinej 2010. godine napisao je tekst „Ukratko o transplantaciji“, koji je objavljen i na sajtu Srpske pravoslavne Crkve. On je tada svoje viđenje s kojim je saglasna većina u Crkvi. De fakto, vladika bački Irinej tada je podržao transplantaciju organa.
„Presađivanje organa – da, e vivo, od živa čoveka, i ex cadavere, od pokojnika. Transplantacija srca – uslovno da, nikako e vivo, samo ex cadavere“, rekao je na kraju svog teksta o presađivanju organa vladika bački Irinej.
Njegov tadašnji tekst prenosimo u celosti:
Ukratko o transplantaciji
Pitanja bioetike uopšte, a medicinske etike posebno, predstavljaju relativno novu, ali izuzetno važnu problematiku u savremenom društvu. U ukupnom društvenom i naučnom dijalogu o izazovima ove vrste neizostavno treba saslušati, i praktično uvažiti, i religijske stavove – u našoj zemlji, kao i drugde u Evropi, prvenstveno hrišćanske.
Pitanje transplantacije ljudskih organa na isti način posmatraju i vrednuju Pravoslavna i Rimokatolička Crkva, kao i tradicionalne Crkve Reformacije. Sa hrišćanskim gledištima se u ovom slučaju podudaraju i gledišta judaizma i islama.
Uslovi
Za sve verujuće ljude polazna tačka u sagledavanju tema vezanih za transplantaciju i za druge, srodne medicinske zahvate jesu neprikosnovena vrednost, sloboda i dostojanstvo ljudske ličnosti i svetinja života kao neopozivog dara Božje ljubavi. To znači da transplantacija nekog organa sa jednog čoveka na drugog jeste ne samo dozvoljena nego i zaslužuje svaku pohvalu sa stanovišta hrišćanskog morala ukoliko ispunjava sledeće uslove:
- i primalac i davalac postupaju slobodno i dobrovoljno;
- davalac je nadahnut i podstaknut isključivo ljubavlju prema bližnjem, za kojega dobijeni organ znači zdravstvenu pomoć, a često i opstanak u životu; sledstveno, nedopustiva je bilo kakva manipulacija, prinuda, trgovina ljudskim organima; iskorišćavanje ljudskog siromaštva za kupovinu organa zdravih ljudi, pa i dece; kloniranje u cilju proizvodnje i skladištenja rezervnih organa (uzgred: šta znači briselski „kontejner organa“?) i sve što je nalik ovome;
- presađivanjem organa ne sme biti ugrožen život njegovog davaoca, a ni njegovo opšte zdravstveno stanje ne sme se pritom toliko oštetiti da on ustvari postane samo nova žrtva, umesto onoga kome je iskreno hteo da pomogne; u izuzetnim slučajevima važi reč Hristova da nema veće ljubavi od one kad neko žrtvuje i sopstveni život za bližnjega svoga; i, najzad,
- transplantacija ne sme biti takva da menja, unižava ili ugrožava biološki ili duhovni identitet primaoca, odnosno njegov identitet kao pripadnika ljudske vrste ili kao ličnosti.
U vezi sa ovom, poslednjom tačkom citiraću jednog svog dobrog prijatelja, vrsnog lekara i ubeđenog pravoslavnog vernika, koji pita:
„Da li je… dopušteno da eksperimentišemo igrajući se sa životom, a znamo da promene koje vršimo mogu, u budućim generacijama, nekontrolisano da izmaknu iz kanalisanog nasleđa?“
Danas je moguća i transplantacija srca. To je, takoreći, čudo medicinske nauke, koje spasava mnoge živote. Tu, međutim, ne sme važiti pravilo: tvoja smrt jeste moj život ili obrnuto. Ne može jedan čovek dati srce drugom, darujući život njemu, a oduzimajući ga sebi. Zato se srce – pa i drugi vitalno važni organi – presađuje samo ex cadavere, sa mrtvog čoveka (leša). Ali tu se često javlja dilema: kada je čovek definitivno mrtav telom?
Kada je čovek mrtav?
Tradicionalna definicija telesne smrti glasila je da je to stanje koje nastaje kada je čoveku potpuno i bespovratno prestao rad srca i disanje („kardio-respiratorna smrt“). Današnja medicina uglavnom prihvata gledište da je to stanje kad nastane kompletna neaktivnost ili nepovratna degeneracija mozga („moždana smrt“). Pritom, valja napomenuti, nema više potpunog, „ljudskog“ života, ali se još unekoliko može registrovati izvestan trag biološke aktivnosti, izvestan ostatak „telesnog života“.
Ovde se rađa etička dilema. Po hrišćanskoj, biblijskoj antropologiji, smrt znači odvajanje duše od tela (vidi Ps. 145, 4 i Luk. 12, 20). Iz toga bi sledilo da život, makoliko „visio o koncu“, postoji sve dotle dok se ostvaruje delatnost organizma. Ali ne bi sledilo da veštačko, mehaničko produžavanje rada samo pojedinih organa (život ili, pre, produženo umiranje „na aparatima“) znači neko osobito dobročinstvo za čoveka.
Jedno je, za hrišćansku savest, nepobitno. Mora se konstatovati definitivna smrt da bi se izvršila eksplantacija srca. U ovoj tački su pravoslavni i katolički teolozi principijelno jednodušni, s tim što danas neki – ne svi – katolički teolozi smatraju da prosto treba prihvatiti preovlađujuće medicinsko gledište o trenutku smrti, tojest da treba praktično usvojiti tezu o „moždanoj smrti“ kao konačnoj smrti organizma. Ipak, pravoslavni i katolički teolozi u ogromnoj većini traže najveći mogući oprez u procenjivanju stvarne smrti.
Posmrtno dobročinstvo
Čovek, kao bogoliko biće, ima pravo na život dostojan čoveka. Ali on zaslužuje i smrt dostojnu čoveka. Hrišćanski kraj života, nepostidan i miran, u izmirenosti sa Bogom, drugima i sobom, u ljubavi. Zato ni srce umrloga – ako je stvarno već umro – ne možemo presaditi u telo živoga ako nema sigurnog dokaza da je pokojnik to za života hteo. Ako je zaista hteo, to je onda posmrtni izraz ljubavi, posmrtno dobročinstvo.
Završiću rečima svog već citiranog prijatelja, verujućeg lekara:
„Život je svešten, jer izuzev svog ovozemaljskog početka istovremeno ima i svršetak, tojest biološki kraj. Taj kraj ne predstavlja prelazak u ništa, jer da je to tako, onda ni rođenje, pa ni sam život, ne bi imao nikakve vrednosti. Smrt je isto tako sveštena, jer ne predstavlja smrt nego početak i vaskrsenje u istinski život. Život ima duboki apofatički smisao, a ta oblast ne pripada medicini.“
Dakle, transplantacija organa – da, e vivo i ex cadavere (od živa čoveka i od pokojnika). A transplantacija srca – uslovno da (nikako e vivo, samo ex cadavere).
Aleksandar Stojanović za Kompasinfo
