Чувени климатолог, инжењер, геофизичар и астроном, наш Милутин Миланковић, у светској историји науке сматра се за научника који је развио теорију ледених доба, објаснивши зашто се на Земљи циклично смењују периоди топле и хладне климе.
Наиме, научници су вековима проналазили доказе да су Земљу повремено захватала ледена доба, али дуго нико није умео да одгонетне зашто се то дешавало. Миланковић је открио да се средња температура атмосфере мењала због тога што зрачење Сунца које стиже на Земљу није увек било једнаког интензитета.
Интензитет Сунчевог зрачења се, по Миланковићу, мења због три чиниоца: промене нагиба Земљине осе ротације, ексцентричности путање и прецесије Земље. Производ комбинација ова три чиниоца су варијације у количини Сунчеве топлоте која пада на Земљино тло. Миланковић је у својим дијаграмима који ово описују показао да постоје периоди када је осунчавање веома смањено, због чега долази до ледених доба.
Миланковић је рођен пре 140 година – 28. маја 1879. у угледној српској породици у Даљу, код Осека у Хрватској, тадашњој Аустроугарској. Више образовање стекао је у Бечу где је и докторирао 1904. године, пиставши први Србин доктор техничких наука.
Пет година касније на позив владе Србије дошао је у Београд да би предавао на универзитету, постао члан Српске академије наука и уметности и дугогодишњи директор хидрометеоролошког завода.
Његова необична одлука да своју научну каријеру, и то каријеру која ће утицати на светски ток науке, настави у Београду, имала је преломну улогу за развој истраживања у Србији. Зато не треба да чуди избор да се његов лик нађе на једној од крупнијих новчаница у данашњој Србији јер, упркос толиким великанима, тешко је наћи појединца који је драгоценије задужио не само домаћу науку, него и модерну српску државу.
Миланковић се борио и као резервни официр српске војске у Балканском рату, а Први светски рат је провео у аустроугарском заробљеништву. Био је у логору и у кућном притвору, али је тај мрачни период заточеништва искористио за рад на својој теорији.
Своје највеће дело, “Канон осунчавања”, у ком је сабрао резултате свог рата из три претходне деценије, предао је у штампу у пролеће 1941. године, управо док се, после одбијања да се приступи Тројном пакту, спремала инвазија нацистичке Немачке на Краљевину Југославију.
Последњи табаци „Канона осунчавања“, писао је Миланковић у својим „Успоменама“, одштампани су 2. априла у штампарији у Космајској улици у Београду. Четири дана касније, 6. априла, Београд је бомбардован, а Миланковић се скривао са породицом. После неколико дана отишао је до штампарије која је била потпуно разорена.
Миланковићу је остао само један примерак „Канона осунчавања“ који је послао свом пријатељу, професору Волфангу Сергелу у Фрајбург у Немачкој. Ипак, неколико месеци касније током расчишћавања рушевина, у подруму штампарије пронађени су остали табаци његовог дела, у прилично солидном стању, мада по мало чађави и влажни. Повезани су и прослеђени у продају.
По свему судећи, Миланковић је био скроман и једноставан човек. Његов опус чини велики број књига писаних лепим, једнако једноставним језиком. Писао је о планетама и „небеској механици“, о славним научницима и историји, о климатологији, свемиру и свом животу, ратовима и заробљеништву, браку, свакодневици. Данас су његове књиге већином дигитализоване и доступне читаоцима на сајту Народне библиотеке Србије.
У једној од њих, у “Успоменама”, Миланковић каже: “Живео сам у царевини, краљевини и у републици, као слободан грађанин, као обвезник у браку, у војсци и државној служби. Преживео сам, и то сваки пут у зараћеној земљи, два балканска и два светска рата, био сам на бојном пољу и у затвореничком логору, одмарао се по апсанама, таворио у интернацији, стењао под непријатељском окупацијом. Поред свега тога, науживао сам се и свега угодног и лепог што сам га, тражећи, нашао, или на њ случајно набасао”.
