Први немачки протест поводом протеривања није био усмерен против поступања према Србима, већ је мађарској влади замерено то што су у појединим случајевима протерани и Немци.
У белешци коју је Дечлева, поводом испитивања случаја, доставио Бардошију, није се порицала чињеница илегалних протеривања, нити је искључена могућност да је међу протеранима било и Немаца. Међутим — како је навео — они су у сваком појединачном случају враћени на граници. Самовољне акције окупационих јединица и војне управе ипак су изазвале више непријатности за владу. Почетком маја, на пример, мађарски конзулат у Загребу обавестио је Министарство спољних послова да се пред тамошњом немачком војном командом сто Немаца из Апатина и Новог Сада, који су били протерани, жалило на поступање власти.
Искористивши могућности које је пружао Бечки споразум, мађарска влада је почетком маја, преко мађарског официра за везу Оскара Бајца, затражила од немачке команде прихват 150.000 Срба из Бачке. Немачки посланик у Будимпешти, Ото фон Ердамсдорф, 14. маја је одговорио на овај захтев. Саопштио је државном секретару Министарства спољних послова Јаношу Ворнлеу да његова влада не може пристати на исељавање бачких Срба. Одбијање је образложио тврдњом да „у Србији ни снабдевање храном ни смештајни услови нису такви да би се то могло спровести“.
На овај, прилично провидан аргумент, Ворнле је узвратио да „код нас они немају шта да траже, њихов останак изазивао би стална трвења и нереде, аутохтоно становништво мрзи те Србе, јер су двадесет година само исцрпљивали овај крај, те стога морају да се врате тамо одакле су дошли“. Ердамсдорф је на то донекле ублажио став и разговор закључио констатацијом да мађарска влада мора разумети како је у датом тренутку прихват Срба немогућ.
